Две страсти и три језика једног дипломате
Саша Обрадовић, до летос амбасадор Србије у Финској, о својим занимљивим недипломатским интересовањима: минералима и књижевности
У принципу, човек има времена за све, ако уме да живи у садашњости и ако има енергије да се систематично посвети ономе што воли... Најважније је, ипак, да свако од нас ради оно што га чини задовољним. Професија је саставни део људске личности. Ако ту постоји фрустрација, никакав хоби нас не може учинити срећним.
Тако говори Саша Обрадовић, Ваљевац, некадашњи судија кривичар, адвокат и правни заступник Србије у споровима који су вођени пред Међународним судом правде у Хагу.
Изасланик пред Саветом безбедности
Иступао је у својству специјалног изасланика Владе Србије пред Саветом безбедности и Генералном скупштином Уједињених нација, као и пред Хашким трибуналом. Већ више од две деценије запослен у Министарству спољних послова, у лето прошле године вратио се из Хелсинкија, с дужности амбасадора Србије у Финској.
Дипломата у овој причи говори о две своје сасвим друге страсти – минералима и књижевности.
С поносом, у свом стану у Ваљеву показује колекцију од 380 различитих врста минерала из целог света, као и десетак колекционарских монографија. Колекција, каже, не представља материјалну драгоценост, нема у њој музејски вредних експоната, али има лепих малих примерака.
Све је почело пре неколико година у Санкт Петербургу где се у Исакијевском сабору загледао у огромне тамнозелене стубове предивних нијанси.
– Нисам тада знао да гледам у малахит, али сам касније прочитао да у свету нема више толико малахита и азурита колико их је царица Катарина Велика потрошила на украсе. Од сурфовања по интернету потакнутог мојом радозналошћу па до првих куповина каменчића и зачетка колекције није био дуг пут – прича Саша.
И додаје да је пасија створена чињеницом да иза сваког камена стоје неки занимљиви научни или колекционарски подаци, што је употпуњавало његову потребу за причом, те отварало ново поље интересовања. А у дипломатску службу уклопило се као својеврсна атракција на дипломатским вечерама које је као амбасадор приређивао у Хелсинкију. Амбасадори из многих земаља знатижељно су стајали пред витрином, загледали у минерале чудноватих облика и боја, постављали питања и слушали Обрадовићева објашњења.
– Да су желели, могао сам им о камењу причати данима, али чекали су нас вечера и вино, што је такође важан део дипломатских обичаја. Српска дипломатија се не одликује раскошношћу, али у нашем дому су амбасадори могли да виде нешто необично и, као код сваке колекције, уникатно. Јер, два камена никад нису иста. За разлику од колекционара. Они су увек исти – потврђује искусни дипломата.
На књижевној сцени присутан је већ тридесет година, објавио је пет романа, две књиге приповедака, бројне приче у књижевним часописима. Признаје да је пасионирани читалац белетристике.
– Из тог читалачког искуства рано сам прешао у приповедање као продужетак доживљаја, а у жељи да се на теме прочитаних књига надовежем и понешто допишем. Нешто своје, особено. Закључио сам да се све време опсесивно бавим истим темама, којих нема више од седам– наводи Обрадовић.
Његова проза налази се у више антологија и избора савремене српске књижевности. Уз то је и коаутор уџбеника „Основи међународног јавног права” који је издао Београдски центар за људска права.
„Мирење” језика
Просто се намеће питање о „мирењу” три језика којима се овај дипломата, књижевник, колекционар служи – језика права, језика књижевности и језика дипломатије:
– Језик права је прецизан и стриктан. Зато је језик књижевности био поље моје слободе. Језик дипломатије је, пак, нешто треће, јер ту подразумевамо енглески и друге велике светске језике на којима је изражавање, упркос бројности фраза, довољно богато. Добри говорници у дипломатији и даље се цене, можда зато што им број опада.
Тешко је закључити причу о Саши Обрадовићу а да се не сазна како уопште налази времена за своја разнолика интересовања.
– Између осталог, тако што већ дванаест година не пратим ТВ програм! Израчунајте колико је то времена располагању – „недипломатски” одговара дипломата.
Таковит и обрадовићит
У дугом низу минерала са свих меридијана, Саша Обрадовић за ову прилику показује један који нам је и географски и именом близак – таковит. Открио га је др Зоран Максимовић 1956. године у околини Такова код Горњег Милановца.
– Постоји, иначе, и минерал обрадовићит. Открио га је Мартин Т. Обрадовић из Сан Франциска, али њега немам – без шале додаје Обрадовић из Ваљева.
Пет романа, бројне приче
Књижевни опус Саше Обрадовића чине романи „Врт љубави”, „Други други свијет”, „Мардијан је најзад мртав”, „Сестре Карамазић” и најновији „Оцена доказа”. Ту су и две збирке приповедака – „Излазак из замка” и „Улазак у замак”.
