Мистерија звана вариола вера

На дан 14. марта 1972. го­ди­не у При­зре­ну се по­ста­ви­ла сум­ња, а на­ред­ног да­на је у ла­бо­ра­то­ри­ји Ин­сти­ту­та „Тор­лак” изо­ло­ван опа­сан ви­рус ве­ли­ких бо­ги­ња, ко­ји је од­нео 35 жи­во­та и од ко­јег је обо­ле­ло 175 љу­ди у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји. Реч је о по­след­њој епи­де­ми­ји ва­ри­о­ле ве­ре у Евро­пи, ка­да је Бе­о­град био угро­жен град, а на ули­ца­ма су вла­да­ли страх, па­ни­ка и ре­до­ви за вак­ци­на­ци­ју.

Иако не­ки сум­ња­ју у зва­нич­ну вер­зи­ју ка­ко је ви­рус сти­гао у на­шу зе­мљу, прет­по­ста­вља се да је за­ра­за по­че­ла ка­да је три­де­сет­пе­то­го­ди­шњи Им­бра­хим Хо­ти из јед­ног се­ла код Ора­хов­ца на Ко­со­ву до­нео ви­рус из Ју­жног Ира­ка. Сма­тра се да је за­ра­зио сед­мо­ро ро­ђа­ка и још че­тво­ро љу­ди на пи­ја­ци, а прет­по­ста­вља се да је по­чео да се ши­ри бр­зи­ном му­ње ка­да га је до­био Ла­тиф Мум­џић (29), учи­тељ из јед­ног се­ла код Ту­ти­на, ко­ји се за­ра­зио та­ко што је с Хо­ти­јем био у истом ауто­бу­су. Он је за­тим ви­рус пре­нео на 38 љу­ди, а ка­да је до­био пр­ве симп­то­ме за­ра­зе, ве­ро­ва­ло се да је имао алер­гиј­ску ре­ак­ци­ју на лек. По­сле ње­го­ве смр­ти, симп­то­ме ва­ри­о­ле је до­био ње­гов брат код ко­га је утвр­ђе­на пра­ва ди­јаг­но­за. И ха­ос је кре­нуо…

Епи­де­ми­о­лог про­фе­сор др Зо­ран Ра­до­ва­но­вић је од­лу­чио да на­пи­ше књи­гу, осла­ња­ју­ћи се на до­га­ђај ко­ји је остао у ко­лек­тив­ном се­ћа­њу Ју­го­сло­ве­на, би­ло да су ње­го­ви са­вре­ме­ни­ци или да су га до­жи­ве­ли кроз култ­ни филм Го­ра­на Мар­ко­ви­ћа.

Ка­да се, 22. мар­та 1972, зва­нич­но са­зна­ло за епи­де­ми­ју ве­ли­ких бо­ги­ња у Бе­о­гра­ду, он је је­ди­ни од епи­де­ми­о­ло­га био за­шти­ћен од ове за­ра­зе. 

Ефе­кат вак­ци­на­ци­је зва­нич­но је тра­јао три го­ди­не, а он је две го­ди­не и осам ме­се­ци пре епи­де­ми­је вак­ци­ни­сан ра­ди од­ла­ска у Ин­ди­ју. 

– Ме­ђу пр­ви­ма сам и ре­вак­ци­ни­сан и до­дат­но за­шти­ћен ин­јек­ци­јом го­то­вих ан­ти­те­ла, та­ко­зва­ним хи­пе­ри­му­ним га­ма­гло­бу­ли­ном. Ка­да се на кра­ју пр­вог да­на су­зби­ја­ња епи­де­ми­је по­ста­ви­ло пи­та­ње де­жур­ства то­ком но­ћи, при­хва­тио сам да оста­нем у Град­ском се­кре­та­ри­ја­ту за здрав­ство и со­ци­јал­ну по­ли­ти­ку, пре­тво­ре­ном у Град­ски штаб за бор­бу про­тив ка­ран­тин­ских бо­ле­сти и пу­тем ра­дио-ста­ни­це ко­ор­ди­ни­рам ак­тив­но­сти, уз по­вре­ме­не из­ла­ске на те­рен. Ују­тру сам др­жао све кон­це у ру­ка­ма о до­га­ђа­ји­ма про­те­кле но­ћи, знао име­на но­во­о­бо­ле­лих осо­ба, њи­хо­во кре­та­ње и кон­так­те ко­је су оства­ри­ли до тре­нут­ка изо­ла­ци­је. На­ред­них не­ко­ли­ко сед­ми­ца ни­је би­ло од­мо­ра – при­се­ћа се др Ра­до­ва­но­вић, ко­ји је ово ис­ку­ство пре­нео на па­пир у књи­зи „Ва­ри­о­ла ве­ра – ви­рус, епи­де­ми­ја, љу­ди”.

Сма­тра се, ка­ко је то јед­ном опи­са­но, да је ова епи­де­ми­ја пред­ста­вља­ла ујед­но ве­ли­ки успех и ве­ли­ку мр­љу система. Успех јер је ис­кон­тро­ли­са­на си­ту­а­ци­ја ко­ја је мо­гла да се пре­тво­ри у ка­та­стро­фу, а мр­ља јер ни­су на вре­ме по­кре­ну­те ме­ре о про­гла­ше­њу епи­де­ми­је. Ем­бар­го на да­ва­ње ин­фор­ма­ци­ја о епи­де­ми­о­ло­шкој си­ту­а­ци­ји је пре­стао 25. мар­та, ка­да су гра­ђа­ни са­зна­ли шта се за­пра­во де­ша­ва. Кре­ну­ла је ма­сов­на вак­ци­на­ци­ја, ка­да је 18 ми­ли­о­на љу­ди вак­ци­ни­са­но про­тив ве­ли­ких бо­ги­ња и исто ре­вак­ци­ни­са­но. Због ве­ли­ког стра­ха, љу­ди су се пла­ши­ли јед­ни дру­гих, а ка­ран­ти­ни где су ле­жа­ли обо­ле­ли за­о­би­ла­же­ни су у ши­ро­ком кру­гу. Епи­де­ми­ја је зва­нич­но про­шла 30. апри­ла исте го­ди­не.

Да­нас зва­нич­но не­ма ове бо­ле­сти, али се со­је­ви ви­ру­са чу­ва­ју у две ла­бо­ра­то­ри­је на све­ту, у САД и Ру­си­ји, и пред­ста­вља­ју нај­моћ­ни­је би­о­ло­шко оруж­је на пла­не­ти. По­ста­вља се пи­та­ње да ли би свет био без­бед­но ме­сто за жи­вот уко­ли­ко би се уни­шти­ле за­ли­хе ви­ру­са и да ли по­сто­ји ре­ал­на опа­сност да га те­ро­ри­сти ис­ко­ри­сте за сво­је циљеве. Зва­нич­ни­ци још о овој ве­о­ма ва­жној те­ми ни­су за­у­зе­ли је­дин­ствен став…

Указ кне­за Ми­ло­ша

Иако се са­да че­сто го­во­ри ка­ко љу­ди од­би­ја­ју вак­ци­на­ци­ју због де­ло­ва­ња ан­ти­вак­ци­о­нал­ног по­кре­та, тре­ба зна­ти да је и он­да, ка­да су ха­ра­ле ве­ли­ке бо­ги­ње, би­ло про­тив­ни­ка да­ва­ња це­пи­ва. У Ен­гле­ској је вак­ци­на по­ста­ла оба­ве­зна 1853. го­ди­не, а од­мах је ство­ре­на и ан­ти­вак­ци­нал­на ли­га. Тих го­ди­на су се у Ср­би­ји љу­ди ода­зи­ва­ли ка­ле­мље­њу кад су уви­де­ли да их то шти­ти од бо­ги­ња, али је то тра­ја­ло док је би­ло за­ра­зе па је об­у­хват вак­ци­на­ци­јом опао. Као и да­нас, ка­да бор­ба про­тив ма­лих бо­ги­ња об­у­хва­та про­пис да не сме­ју да се упи­су­ју у вр­тић не­вак­ци­ни­са­на де­ца, та­ко је 1842. кнез Ми­лош увео пра­ви­ло да без пре­ле­жа­них ве­ли­ких бо­ги­ња или по­твр­де о вак­ци­на­ци­ји ни­је мо­гу­ће упи­са­ти шко­лу, до­би­ти сти­пен­ди­ју, за­по­сли­ти се, оже­ни­ти се или уда­ти…

Го­ран Мар­ко­вић: Нај­те­жи филм ко­ји сам сни­мио

Ре­жи­сер Го­ран Мар­ко­вић је 10 го­ди­на по­сле епи­де­ми­је сни­мио филм „Ва­ри­о­ла ве­ра”, ко­ји је ушао у јед­ној ан­ке­ти ме­ђу 100 нај­бо­љих хо­рор фил­мо­ва на све­ту. Да би до­шао до ин­фор­ма­ци­ја бит­них за сни­ма­ње фил­ма, тај­но је дик­та­фо­ном сни­мао ле­ка­ре ко­ји су на­по­кон при­ста­ли да го­во­ре о оно­ме шта се за­пра­во де­ша­ва­ло у бол­ни­ци. Он сма­тра да је исти­на у то до­ба би­ла при­кри­ва­на и да му је ова при­ча по­слу­жи­ла да по­сум­ња у ис­прав­ност дру­штва у ко­ме смо жи­ве­ли. 

– Ово је нај­те­жи филм ко­ји сам сни­мио. Пла­ни­ра­ли смо сни­ма­ње у јед­ној бол­ни­ци, па су нам то от­ка­за­ли и мо­ра­ли смо да про­на­ђе­мо дру­гу кли­ни­ку. Не­дав­но сам био на јед­ној опе­ра­ци­ји и ка­да сам ле­гао у опе­ра­ци­о­ну са­лу схва­тио сам да је ту упра­во сни­ма­на сце­на из мог фил­ма. Дан пред сни­ма­ње, чо­век ко­ји је тре­ба­ло да глу­ми управ­ни­ка бол­ни­це је од­у­стао, па сам за­мо­лио мог оца Ра­де­та Мар­ко­ви­ћа да од­и­гра ту уло­гу. Филм сам но­сио на пре­да­ва­ња у Њу­јор­ку, а Аме­ри­кан­ци су у ње­му ви­де­ли са­мо при­чу о епи­де­ми­ји. Об­ја­шња­вао сам да је то при­ча о бо­ле­сном дру­штву – ис­та­као је Мар­ко­вић.