Нису све анемије исте
Умор који не пролази ни после одмора, вртоглавица приликом устајања, бледило лица и осећај недостатка снаге често се приписују убрзаном начину живота. Међутим, иза ових наизглед безазлених симптома понекад се крије озбиљнији здравствени проблем који захтева пажњу. Организам нам на суптилан начин шаље сигнале да нешто није у равнотежи, а један од најчешћих разлога за такво стање јесте поремећај у саставу крви.
Крв има кључну улогу у снабдевању сваке ћелије кисеоником, а када тај механизам ослаби, последице се осете у целом телу. Управо зато је важно разумети шта се дешава када број црвених крвних зрнаца или количина хемоглобина није довољна.
Малокрвност или анемија је стање када нема довољно здравих црвених крвних зрнаца или хемоглобина у крви, што доводи до смањеног преноса кисеоника у телу.
Анемија може имати различите симптоме и узроке, а један од најчешћих је недостатак гвожђа. Гвожђе је минерал који је неопходан за производњу хемоглобина. Ако се не уноси довољно гвожђа храном или ако се губи превише крви због крварења или ако се гвожђе не апсорбује добро у цревима, може доћи до малокрвности узроковане недостатком гвожђа. Ова врста анемије се назива сидеропенична анемија и најчешће погађа жене, децу и људе са хроничним болестима.
Хемоглобин носи кисеоник
Хемоглобин је протеин богат гвожђем, који се налази у црвеним крвним зрнцима. Он је од виталног значаја за преношење кисеоника из плућа до ткива и органа. Он, такође, преноси угљен-диоксид из ткива назад у плућа.
Ако је ниво хемоглобина низак, тело не добија довољно кисеоника и јављају се симптоми као што су умор, слабост, бледило, вртоглавица, лупање срца и отежано дисање.
Неки уобичајени узроци ниског хемоглобина могу бити значајан губитак крви, недостатак гвожђа, витамина Б и фолата, обољење бубрега, хипотиреоза, болести плуćа и пушење.
Међутим, нису све анемије узроковане недостатком гвожђа. Постоје и други фактори који могу утицати на смањење или оштећење црвених крвних зрнаца или хемоглобина, као што су:
Недостатак витамина Б12 или фолне киселине, који су, такође, потребни за стварање црвених крвних зрнаца. Ова врста анемије се назива мегалобластна анемија и може бити последица лоше исхране, болести црева или поремећаја имуног система.
Наследни поремећаји који утичу на облик, величину или функцију црвених крвних зрнаца или хемоглобина, као што су таласемија, анемија српастих ћелија или сфероцитоза. Ова врста анемије се назива хемолитичка анемија и може изазвати разградњу црвених крвних зрнаца у крвотоку или слезини.
Хроничне болести које ометају производњу црвених крвних зрнаца у костној сржи, као што су инфекције, упале, леукемија, канцер, ХИВ, болести бубрега или реуматоидни артритис. Ова врста анемије може бити последица смањеног лучења хормона еритропоетина, који стимулише стварање црвених крвних зрнаца.
Малокрвност кроз векове
Малокрвност је била веома честа појава у људској историји.
Била је позната још у старом Египту, где су је називали „болест срца”. Египатски лекари су лечили малокрвност тако што су пацијентима давали храну богату гвожђем: месо, јаја, млеко, сир, мед, пиво и вино. Користили су, такође, биљне лекове, као што су коприва, бели И црни лук и смокве.
У старој Грчкој, Хипократ, отац медицине, описао је малокрвност као „болест жутице”. Он је сматрао да је узрок анемије поремећај у јетри, која је одговорна за производњу крви. Хипократ је препоручивао лечење малокрвности тако што би се пацијентима давали лаксативи, клистири, стављале пијавице и пуштала крв. Он је, такође, саветовао да се избегавају намирнице које садрже гвожђе, као што су месо, риба, јаја и сир.
У средњем веку, малокрвност је била повезана са религијом и магијом. Неки су веровали да је малокрвност казна од Бога за грехе, док су други сматрали да је то последица урока, вештичарења или вампиризма. Лекари су лечили малокрвност тако што би пацијентима давали разне напитке, мелеме, прашкове и амајлије, који су садржали животињске, биљне и минералне састојке. Неки од ових састојака су били веома опасни, као што су арсен, жива, олово и антимон.
У 17. и 18. веку, малокрвност је била позната као „зелена болест” или „хлороза”, јер је један од симптома био бледо-зеленкаста боја коже. Ова врста малокрвности је углавном погађала младе девојке, које су биле под стресом, депресивне или несрећно заљубљене. Лекари су лечили хлорозу тако што би пацијенткињама давали гвожђе, калцијум, магнезијум, цинк и друге минерале. Саветовали су им, такође, да се више крећу, да се излажу сунцу, да се баве музиком, плесом и љубављу.
У 19. и 20. веку, малокрвност је била повезана са сиромаштвом, неисхрањеношћу, заразним болестима и загађењем. Многи људи су патили од анемије због недостатка хигијене, лоших санитарних услова, неадекватне здравствене заштите и недостатка образовања. Лекари су лечили малокрвност тако што би пацијентима давали гвожђе, фолну киселину, витамин Б12 и друге витамине. Давали су им и трансфузије крви, антибиотике и вакцине.
Данас, малокрвност је и даље глобални здравствени проблем, који погађа око 1,6 милијарди људи широм света, углавном жене и децу. Малокрвност може имати озбиљне последице по здравље, као што су слабљење имунитета, повећан ризик од инфекција, компликације у трудноћи и приликом порођаја, смањење радне способности и квалитета живота. Међутим, анемија се може спречити и лечити правилном исхраном, суплементацијом, превенцијом и лечењем узрочних болести.
