Град са погледом на Медитеран

На позив амбасаде Алжира у Србији, у организацији Министарства туризма Народне демократске републике Алжир и Националне туристичке организације, посетила сам Ал Џазаиру (на арапском: велико острво), највећу државу Африке и десету највећу на свету.

Земља у којој Сахара чини четири петине њене укупне површине, а туризам тек 0,1 одсто националног дохотка, има чак седам места које је заштитио Унеско.

Престоница на српском језику носи исти назив као и држава – Алжир. Назив града Ал Џазаир Алжиру је у 10. веку наденуо Берберин Булогин ибн Зири, када је основао град на месту рушевина античког Икосијума.

Када су Французи 1830. освојили Алжир, након четири године прогласили су га делом њихове државе. Због овога Алжир званично никада није био француска колонија, већ територија Француске. Када је Народноослободилачка војска Алжира, након осмогодишњег рата за независност (1954–1962), извојевала победу над Француском и када је држава 1962. прогласила независност, неки Французи остали су затечени, јер је, из њиховог угла, саставни део њихове државе пожелео да се отцепи од матице.

Казба, најстарији део престонице

Престоница, која због својих белих здања носи надимак Бели или Блистави град, сместила се дуж мора и на обронку стрмог брда где иза последњих предграђа постепено креће планински масив који прати линију обале.

На падини изнад центра града налази се најстарији део престонице – Казба, цитадела коју је 1992. године заштитио Унеско. Унутар ње видљиви су остаци тврђаве која је подигнута за време османлијске окупације. Постоји неколико старих џамија и палата, а све заједно део су традиционалне, урбане структуре некадашње локалне заједнице.

Казбу у Алжиру основали су Бербери, одређене делове додали су Арапи, али је најзначајније проширење уследило за време владавине Османлија. Турски гусар-плаћеник Каир ал Дин 1516. ову област прогласио је седиштем османског дела алжирске обале а себе бегом. Готово без утицаја из матице, за време његове владавине дошло је до процвата града. Изградња се наставила и у 17. и 18. веку, с архитектуром у којој су били присутни и утицаји арапско-медитеранске архитектуре. У годинама пре француске окупације, забележено је да је у Казби било неколико палата, 109 џамија и 32 маузолеја. За време ослободилачке битке, скривајући се од Француза, уточиште унутар лавиринта Казбе пронашло је неколико важних припадника покрета отпора.

У обиласку Казбе видели смо куће у којима су живели Јевреји, неколико старих џамија и места одакле се пружа панорамски поглед на доњи град и Медитеран.

Паузу за ручак направили смо у сјајном ресторану традиционалне кухиње, који је смештен у предивној старој кући с унутрашњим атријумом, на два спрата, и чија је власница веома симпатична, предузимљива млада Алжирка. Док смо у приземном делу ручали кускус, резанце који носе назив рехта посуте леблебијама, с првог нивоа, одједном су до нас допрли предивни акорди гитаре, традиционалне музике коју су свирала и затим запевала двојица студената музике, запослена у локалу. Баладе налик португалском фаду и звуци који подсећају на француску хармонику, уз арапски призвук, припадали су једној од неколико врста традиционалне музике шаби. У Алжиру постоји још неколико врста музике, као што су рај, андалус и гнава, и на листи су Унескове светске нематеријалне баштине. Посебну музичку врсту чини пустињски блуз, који изводе Бербери, Туарези.

Блиставобела, старинска здања престонице са 4,5 милиона становника, подигнута у време француске окупације, смештена су на падини брда, с фасцинантним, романтичним погледима на обалу и воде Медитерана. Између косина стрме падине градом пролазе широки булевари оивичени високим, елегантним палмама, и налазе се скверови са зеленилом.

Осим старе Казбе, најлепши и културно-историјски најзанимљивији делови престонице налазе се дуж обале мора, почев од Трга мученика (палих бораца). На тргу се налази станица метроа истог назива, надомак травнате површине где смо једног четвртка поподне наишли на бувљак. У непосредној близини, покривени и ограђени жицом назиру се остаци староримског насеља Икосијум, који је у петом веку нове ере, за време цара Веспазијана, добио статус града.

Трећа највећа џамија на свету

Док високо изнад града, на врху брда, поглед на престоницу пуца с платоа Катедрале Богородице Афричке (француска црква из времена колонијализма), на супротној страни залива у односу на центар града, поред широког ауто-пута налази се Нова џамија Алжира, гледано по површини коју заузима (20.000 квм), трећа највећа џамија на свету, после Велике џамије у Меки и оне у Медини. Градња џамије која има и највиши минарет на свету, завршена је 2019. године.

Недалеко од сквера којим се завршава Булевар Ернеста Че Геваре, налази се велико здање Главне поште и неколико кафетерија с баштама где смо сели да попијемо кафу. Кафа с млеком овде се служи с млеком у шољи и кафом изнад ње, у малој шољици с тацном. С погледом на Главну пошту и улична светла која су кренула да се пале на врховима занимљивих канделабра, још један дан у престоници тонуо је у ноћ. Какав диван град, готово без странаца. Да је неким случајем Алжир негде у Европи, улице града и овај кафе били би препуни туриста.

Тарзаново и змајево дрво

Близу обале мора налази се прелепа Ботаничка башта Хама, основана у време француске окупације. На улазу у унутрашњост баште води стаза прекривена крошњама предивног змајевог дрвећа с Канарских острва. Нешто даље, налазе се француска и енглеска башта и неколико алеја: фикуса, платана, кокоса и бамбуса, велики стакленик и језеро с алејом високих палми. Осим дрвећа чије корење изнад земље личи на слоново стопало, у башти се налазе и стабла афричке смокве. Највеће и најчувеније дрво афричке смокве у парку, с лијанама налик огрлицама које висе до пода, називају Тарзаново дрво. Овај назив понело је када је 1932. године део филма „Тарзан” с чувеним Џоном Вајсмилером у главној улози снимљен у башти, управо на овом дрвету!

Булевар Че Геваре

Једна од најлепших улица Алжира је Булевар Ернеста Че Геваре. Осмишљена је као шеталиште, с најскупљим стамбеним четвртима налик Паризу или Марсељу и грандиозним здањима Председништва, Парламента, Градске куће и седиштем Народне банке. Узвишица којом пролази улица подигнута је изнад великих аркада некадашњих складишта оближње луке. Широки булевар с погледом на луку пројектовао је 1863. француски архитекта Шасерио. Првобитни назив улице био је Царичин булевар, да би касније понео назив Булевар Републике. Крај обале, осим луке и њених лучних складишта налази се железничка станица, чија је ограда украшена мозаицима који приказују мушкарце и жене у народним ношњама Алжира.