Грофови у лову, а даме пловиле Бегејом
Један од најлепших војвођанских двораца у прошлости је гостио краљеве, цареве, бароне, контесе, принчеве, и за већину приређивао гламурозне балове. Данас је то леп ресторан, хотел и туристички кутак
Кад би умели да говоре, зидови дворца у Ечкој, код Зрењанина, једног од најлепших у Војводини, саткали би причу на којој би им позавидео и најмаштовитији писац. Променивши многе власнике, под своје сводове прихватао је цареве, краљеве, грофове, бароне, контесе, војводе и принчеве.
Данас је то леп ресторан, хотел и туристички кутак.
Грандиозан и богате прошлости, каштел је одвајкада изазивао пажњу и радозналост. У почетку због сплетки, интрига, убистава, двобоја, љубавних прича и гламурозних балова, доцније јер су у њему боравили и стварали сликари, песници, музичари, филозофи...
Зрењанинци су ту организовали модне ревије и бирали најлепше девојке.
Музицирао и Франц Лист
Остао је траг да је 1781. године имање, пре би се рекло пустару од 17.300 хектара купио трговац стоком Лукач Лазар. Месом је снабдевао царску, аустроугарску војску што је допринело да Ечка брзо постане узорно газдинство. Стигао је Лукач овде 1782. са супругом Сибилом и четири сина. Трговао је оним што се тада највише тражило и од чега се најбоље зарађивало: житарицама и рогатом стоком. Захваљујући Бегеју и Тиси, шајкама (лаким и брзим дрвеним бродовима), робу је транспортовао до Пеште и Беча. Било је тако све до 1793. године кад је преминуо. Посао и бригу о дворцу преузима син Јанош, упамћен као властелин с ергелом од 150 коња, пиваром, али и по томе што је писао песме.
За Јаноша се говорило да је одбио понуду царице Марије Терезије да остане на њеном двору. Био јој је симпатичан и волела је што пише песме. Прави разлог одлуке се никад није сазнао, сем да се вратио у Ечку коју је здушно волео. Обожавао је и живот на високој нози, често приређујући раскошне балове. На једном од њих, а бранећи част непознате девојке, сукобио се с једним официром који је прихватио двобој сабљама. Тренутак непажње коштао је Јаноша живота.
Посед преузима други син Агоштон Лазар, који 1816. године одлучује да гради нови дворац. Како је често боравио у Бечу, прикупио је идеје од многих тамошњих неимара и архитеката, и за готово четири године никло је у Ечкој ново здање. Тим поводом је 1820. године организовано велико славље са 300 гостију. Док је за господу, међу којима су били грофови, барони, принчеви, организован лов у околини каштела, њихове супруге су уживале возећи се гондолом по Бегеју.
Није то било једино изненађење на светковини. Гроф Естерхази, у то доба најугледнији властелин у Угарској, организовао је концерт, најављујући „чудо од детета”. У сали је те вечери музицирао тада деветогодишњи, доцније славни композитор Франц Лист.
И до тада, а посебно од те 1820. године, Ечка је била позната не само у јужној Угарској, већ и у другим земљама. Бригу о уређењу дворца и околине преузима Агоштонова супруга Елизабета.
Јавне и тајне посете
Традиција са забавама је настављена. Говорило се „да онај ко није био макар на једном од балова у ечанском каштелу, тај није плаве крви”.
Имање које је припадало дворцу важило је за најуспешније. Зими су имали и топле леје у којима су производили поврће за сопствене потребе. Све је било гламурозно и успешно, али се браћа Агоштон и Михаљ нису слагала. А, кад нема слоге, невоља зачас покуца на врата, што се и догодило децембра 1815. године. Михаљ је дошао са суседног салаша и брату отео стадо говеда. Организована је наоружана потера и неко из групе смртно је ранио Михаља.
Од тог тренутка ништа више није било као раније. Поживео је Агоштон, па се и он преселио у вечност. Дворац и имање наследио је његов најстарији син Сигесмунд, генерал по чину. Својој изабраници Викторини за две године је подигао римокатоличку цркву, названу и Црква љубави.
У госте му је 1852. стигао и аустроугарски цар Франц Јозеф. Припремљен је гламурозан дочек и богат програм, између осталог и посета Царској бари (кажу да је по њему и добила име) у којој је ловио дивље патке.
Овде се одмарао и ловио лисице и аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. Некад званично и јавно, а некад тајно. И данас постоји прича да је ноћ пре атентата у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, Фердинанд провео управо у Ечки.
Долазили су на балове, одмор, уживање и у лов и наши владари, међу којима и југословенски краљ Александар Карађорђевић.
Властелинско место у које су залазили само одабрани и које и данас одише аристократском прошлошћу изграђено је у енглеском стилу. Данас се њиме поносе сви који га одржавају, а хвале они који га посећују, уживајући у лепим одајама и комплетном амбијенту. Најважније је да дворац траје. И да ће засигурно трајати још много деценија.
Поклон комуниста сликарима
Ни комунистичка власт није одолела његовој лепоти, тако да је, приликом посете Зрењанину 1958. године, у дворцу готово два сата боравио Јосип Броз Тито. Комунисти су дворац присвојили, а од тога су корист имали сликари који су у њему стварали и основали ликовну колонију. У каштелу су, бар према ономе што је забележено у летопису, сликали Милан Коњовић, Пеђа Милосављевић, Стојан Аралица, Стојан Ћелић, Петар Лубарда, Иван Табаковић, Бошко Петровић...
ОД КНЕЗА ЗАСТАВА
Чест гост каштела у Ечки, кнез Србије Александар Карађорђевић највише је долазио да би се ту одмарао и да би ловио. Присуствовао је многим културним догађајима и баловима и возио се јахтом домаћина по Бегеју. Приликом једне од посета, ечанском добровољном ватрогасном друштву поклонио је прелазну заставу.
