Да ли побећи од емотивца
Рађамо се с осећањима беса, туге, среће или гађења, али шта ћемо учинити с оним што осећамо, лекција је коју треба да научимо. Колико смо савладали контролу емоција разликује нас једне од других
Неретко се опис неке особе данас сведе на констатацију „Он је емотиван” или „Она је емотивна”. Овако срочена изјава оставља дилему да ли је то нечија позитивна или негативна особина.
Шта би тачно ова изјава требало да значи?
Пре свега, важно је да знамо да су страх, бес, туга, срећа, изненађење и гађење основне, односно примарне емоције. Оне су урођене, с њима долазимо на овај свет. Примарне емоције су независне од културе што значи да су заједничке свим људима на планети.
Осим тога, свака од ових емоција има своју физиолошку основу која активира јединствени скуп телесних сигнала. Сваку примарну емоцију карактерише јединствени израз лица.
Како осећамо тугу
Ово значи да присуство емоција није оно што нас разликује, већ оно што је заједничко свим људима, па у том правцу треба потражити одговор шта значи када некога описујемо као емотивну особу.
Сви осећамо емоције, али се на различити начин носимо с њима. С емоцијама се рађамо, али шта ћемо учинити с оним што осећамо јесте лекција коју сами треба да научимо. Степен у којем смо савладали контролу емоција јесте одлика по којој се разликујемо једни од других.
Прва тачка на путу ка стицању контроле јесте свесност – да бисмо било шта променили морамо прво бити свесни. Питања која можемо поставити себи јесу: на који начин осећам тугу, које ситуације ме чине тужним, шта да урадим с тугом коју осећам, да ли да је задржим за себе или је поделим и како.
Ова питања можемо поставити за сваку примарну емоцију како бисмо постали свесни њеног присуства.
Затим, веома је важно да увидимо до чега воде различити начини комуницирања. На пример, уколико нас у току свађе с родитељима преплави љутња, шта све можемо да учинимо. Свако у оваквој ситуацији, претпоставимо, сусрешће се с љутњом, али неће сви учинити исто. Неко ће вербално да вређа родитеље или чак да физички насрне на њих, други ће се затворити у своју собу и бити сам са својом љутњом, неко ће отићи на тренинг или позвати најбољег пријатеља и с њим поделити своје искуство.
За који начин ће се неко одлучити зависи од тога шта жели и шта добија својим понашањем, али посебно значајан аспект контроле емоција је такозвана асертивна комуникација. Њоме обавештавамо околину о ономе што осећамо на конструктиван начин, ослобађамо емоцијама пут у спољни свет што позитивно утиче на наше здравље и правимо простор за подршку коју је важно имати. Насупрот томе, потискивањем емоција блокирамо пут за разумевање и подршку коју можемо добити од околине, задржавамо емоције унутар тела што негативно утиче на наше здравље и остајемо усамљени јер туга је лакша, а срећа лепша кад се дели.
Нема особе коју макар једном није повредио блиски пријатељ. Значајно је да се присетимо које су све емоције тада биле присутне и на који начин смо их искомуницирали. Такође, важно је да размислимо до чега је наше понашање довело и да ли бисмо можда сада нешто променили.
„Хеј, желим с тобом нешто да поделим. Осећам се јако повређено због тога што си урадио. Веома сам тужна и љута – емоције су помешане. Можда не морамо сада разговарати о томе јер ми је потребно време, али ми је било важно да поделим с тобом оно што осећам.”
Овако би звучала асертивна комуникација непријатних емоција.
Наведени пример уједно осликава једну занимљивост у вези с емоцијама. Наиме, постоји уверење да је љутња супротна љубави, а ово уверење посебно влада међу децом. Међутим, ако размислимо о томе на кога се љутимо, разумећемо да се љутимо на оне које волимо. Зато је важно да објаснимо деци да се родитељи љуте на њих баш зато што их воле, зато што су им важна и зато што им је стало да она буду добро.
Правило златног троугла
Поред тога, постоји и такозвано правило златног троугла, које представља принцип критике уз помоћ којег ће дете осетити подршку да промени приступ и на тај начин напредује. То подразумева да детету прво кажемо похвалу за целу личност, затим критику на конкретно понашање и на крају предлог за напредак. „Сине, ја знам да си ти вредан ученик, али чини ми се да за овај контролни ниси довољно вежбао. Хајде да заједно направимо план како би могао да поправиш оцену.”
На овај начин уважавамо дете као целину, критикујемо конкретно понашања и пружамо подршку за промену приступа у будућим ситуацијама.
Док у нашој култури влада уверење да конфликти раздвајају учеснике, психологија нас подсећа да су унутрашњи и спољашњи конфликти неопходни за раст и развој. Не постоји ништа унутар нас самих што претходно није било у међуљудском контакту. Кључно умеће којем треба посветити пажњу јесте конструктивно решавање конфликта које зависи од начина комуникације непријатних емоција и које ће одредити исход конфликта. У односу на способност асертивне комуникације учесника конфликт може још више зближити или раздвојити.
