Турбулентно пролеће у Прашкој школи
Филм Милана Никодијевића (РТС 2, 21.45) прича је о познатој фотографији Јана Палаха и њеном аутору Пеги Поповићу, о изазовима и страховима, цензури и аутоцензури Прашког пролећа и војне интервенције СССР-а 1968. у тадашњој Чехословачкој
Своје виђење ових догађаја, са дистанцом од педесет година, дају филмски аутори који су у то време студирали на ФАМУ у Прагу, а касније, када су почели да реализују своја филмска остварења у кинематографији некадашње Југославије, сврстани у „чешку школу”: сниматељ Пега Поповић, и редитељи Горан Марковић, Срђан Карановић, Лордан Зафрановић, Горан Паскаљевић и Рајко Грлић.
На РТС 2, вечерас је на програму друга епизода документарног филма аутора Милана Никодијевића, који за „Политику” каже:
– Све је кренуло од фотографије спаљеног Јана Палаха у прашкој мртвачници коју је снимио Пега Поповић. Ја сам одавно знао за ту фотографију, али како је тај патриотски и у новијој историји незабележен гест тог младића временом падао у заборав, иста судбина је задесила и фотографију. Као и свака фотографија, она има историју која се не види на њој, нешто што отвара нове нивое приче. Од храбрости и сналажљивости Пеге Поповића да је сними у тренутку док су руски тенкови на улицама Прага, а камаради хапсе и за много бенигније работе, до тога да је сам велики Милан Кундера довео новинарку Пари Мачу Хугет Бодар код Пеге и рекао: „Ако неко може да вам да фотографију, онда је то он.” Тако је светска јавност сазнала оно што су се Совјети својски трудили да сакрију.
Тешко да би ова прича била комплетна, наставља Никодијевић, да није стављена у шири контекст Прашког пролећа и совјетске интервенције 1968. године.
– Нисам желео да о томе говоре сами Чеси и Словаци, већ управо наши прослављени филмски аутори који су у то време студирали и били учесници и сведоци. Због тога сам им бескрајно захвалан – подвлачи овај документариста.
Занимљиво је и ретко се дешава у настајању документарног филма да сценарио који је написан пре почетка снимања не буде мењан током реализације. То је био случај са овим остварењем.
– Копао сам по архиви, највише у Националном филмском архиву у Прагу, где ми је бескрајно помогао Михал Брегант, управник (занимљиво, његов отац је био преводилац свим нашим студентима из тог времена, па и јунацима моје серије, док нису савладали језик). Имао сам срећу да су сви саговорници, које сам познавао од раније, били изузетно инспирисани за причу на ову тему, што се и види у серији. Разговарали смо, подстицао сам их питањима, опсервацијама, мојим сећањима, и ту дајем себи нескромни комплимент – ја знам да правим интервјуе, не зато што сам богомдан за то, већ што умем да слушам саговорника. Бојим се да је већина медијских посленика заборавила на то, тако да је сада онај који интервјуише важнији од саговорника. И од тога, углавном, не испадне ништа – у критичком тону казује Никодијевић.
Идеја за овај пројекат родила се 2020. године, када је од Дејана Дабића, уметничког директора Мартовског фестивала, замољен да направи посебан програм по свом избору. Тада је реализована целина „Документи прашке школе”, у којој су приказани сада већ помало заборављени документарци Марковића, Карановића, Грлића, Зафрановића, Паскаљевића... Многе од њих је снимао Пега Поповић. Наш саговорник се тада сетио његове фотографије Јана Палаха, која би била изузетан документ у том програму, али није било филма о томе.
– Од тог тренутка сам почео да склапам причу. Професор Поповић, као и сви остали, били су кооперативни. Пега је чак у Прагу и снимао својом камером из тог времена на филмској траци, што сматрам јако добрим и значајним делом овог пројекта – истиче сценариста и редитељ Милан Никодијевић.
