Вино против пива
Кад већ не могу ауторитетом и памећу да освоје јавни простор, неким водитељима неће помоћи ни самоспаљивање у етру
Да се ватрена стихија шири нашим каналима, попут летњих пожара, остављајући за за собом згарише, дим, пепео и пустош, одавно нам је јасно. Није потребо да се неко заиста и запали пред камерама, да би то и доказао. Ионако, гледаоце одавно више не осећају ватру у својим грудима, нити ико више може да угаси ватрени гнев који осећају док гледају ТВ програм. Кад већ не могу ауторитетом и памећу да освоје јавни простор, неким водитељима неће помоћи ни самоспаљивање у етру. Јер, одавно су спаљени!
Поред многих тужних тренутака, на које смо огуглали (примимо их као мноштво других информација и до ујтро све заборавимо јер ваљда и даље верујем да ће јутра променити све), за неке је протекла недеља била весела, у омаљујућим аромама скупоцених вина. Било је, баш како доликује оваквој фешти, весело и инспиративно... Неки су се опустили, заборавили на непријатељства, наздравили неистомишљеницима. Вино је чудо... А и одувек је било пиће богова, док већи део Србије своју муку утољава у пиву, испред дућана, за 80 динара.
Прошле недеље напустио нас је глумац Жарко Лаушевић, и то само три дана након завршетка серије „Пад“ рађене према његовој књизи. Живот нас је и овога пута изненадио... А Лаушевић, као да се овим делом, последњи пут опростио од своје публике, пославши опроштајну поруку, на начин како је и живео, кроз уметност... Коначни пад се заиста десио, без могућности поновног подизања на ноге. Јер, танка је линија између живота и уметности... И живот често пише приче, застрашујуће и поучније, од саме фикције. Али, и РТС нас је изненадио, колико и сама божја промисао. Није нашао за сходно да ода почаст овом глумцу, иако је велики број филмова и серија у којима је остварио незаборавне улоге, похрањен управо у архиви ове националне медијске куће. По страни они самопрокламовани новинари, који су помешали стварне и измишљене улоге, историјске и фиктивне личноси и догађаје...
Нажалост, смрт овог уметника за многе је био идеални полигон за поделу, за недоличне опаске на друштвеним мрежама, за утркивање ко ће закачити фотографију са покојником... А нико се није позабавио уметничким дометима, друштвеним и историјским околностима и улогом уметника у једном времену, али и теретом који носи на својим плећима... Зато ни не чуди што слика Паје Јовановића мање вреди од неинвентивног редизајна једног логоа.
И док уметност поново чека нека друго боље време, спорт је поново на цени, па не чуди што би сви родитељи да им деца буду врхунски спортисти. Не толико због здравог духа колико због других бенефита о којима сведоче телевизије. Да ли због тога или због неког националног пркоса, иако свесни на ком нам је нивоу национални фудбал, поново смо се сви у недељу окупили око малог екрана, навијајући за српску репрезентацију. Штета, што поред познатих лица на трибинама, нисмо видели и неке кадрове, на пример, из дрона, како бисмо се боље упознали са изгледом новог стадиона у Дубочици.
Наравно, и овај спортски догађај, исто је био повод за размирце - ко је бољи, ко је омануо, ко је крив... и да ли је коментарор Немања Матић бољи или лошији од чувеног Аце информације. Још једна занимација за досадно недељно поподне. Али, за такве спортске догађаје се праве специјали због којих се мења програмска шема. Што се у таквим ситуацијама, специјалне спортске емисије не преселе на Други програм. Или оваквим потезом челници телевизије показују колико заправо цене своје друго млађе дете.
Домаћи документарни програм је углавном досадан, неивентиван, предугачак и недовољно динамичан да би, и поред добре тематике, задржао гледаоце уз мали екран. Овдашњи аутори требало би да се угледају на квалитетне стране емисије, попут „Еуромакса“, у продукцији Дојче веле, који кроз добру монтажу, лепе кадрове, упознаје нас са обичајима и животом људи у европским метрополама. Управо такав је био и филм „Да ли је СФРЈ правила атомску бомбу“, који нам је дао одговоре на многа питања, али нас и озбиљно забринуо порукама које је послао. Пожари на ТВ нису ништа, наспрам оне пустоши која нам и даље прети...
