„Гризли” отишао на зимски починак

Литице моћног кањона Дрине, трећег по дубини на свету (после кањона Колорада и реке Таре), уздигле су се усред дивљине дуж изузетног пловидбеног пута. Он води по нестварно зеленој боји воде, по којој су некад Дрину звали Зеленика, преко водене границе из Србије у БиХ. Ово је једна од ретких међа које путници прелазе са задовољством и без чекања.

Плови се док поглед крстари по дринским крајолицима, стаништима ретких биљака и животиња, по средњовековним утврђењима, просторима ненарушеним цивилизацијом.

Од Перућца до Вишеграда

Тако је изгледала и последња пловидба половином октобра, чиме је завршена још једна успешна сезона вожњи бродом „Гризли” реком Дрином до Вишеграда и назад. Међу путницима је, наравно, било и странаца које ово речно крстарење већ годинама очарава.

Овим туристичким бродом заљубљеници у реку овуда крстаре од 2017. године. Језером Перућац кроз кањон Дрине и даље реком, до камене ћуприје „лијепог старог” града Вишеграда. Па назад ка Перућцу, све у једном дану, у оба правца 104 километра.

Превезао је „Гризли” до сада неколико хиљада путника, домаћих и из целог света. У организацији бајинобаштанске агенције „Таратурс” (20 година постоји), која је због те своје мисије већ два пута награђивана „Туристичким цветом”, водећом наградом нашег туризма. Ово речно крстарење, пре свега захваљујући знању, вишегодишњем труду и упорности људи из „Таратурса”, постало је бренд западне Србије.

Моћни бели „Гризли”, 23 метра дугачко пловило, највеће на језеру Перућац, регистровано је за 140 путника. Програм крстарења се зна: целодневни излет креће укрцавањем на Перућцу око девет изјутра и плови се три и по сата кроз кањон (52 километра) до Вишеграда.

Неко би рекао да је пуно, али лепота ових крајева убрзава проток времена. Путници истичу да су осећај седења на горњој палуби и испијање кафе у срцу кањона нешто немерљиво, доживљај за незаборав. У Вишеграду је пауза од два и по сата. Ту се обилазе знаменитости, а гости имају времена и за порцију ћевапа, а баклава ће им засладити излет који по садржајима може да парира путовањима у неким познатим светским дестинацијама.                                     Повратак је током поподнева. Брод у Перућцу пристаје у предвечерје, око пола седам. 0

Каква су сећања путници понели с брода и како је прошла сезона, за „Магазин” говори Горан Глишић, власник туристичке агенције „Таратурс” и брода „Гризли”, несвакидашњи руководилац који је уједно и морнар на броду.

– Пошто смо седму сезону пловидби привели крају, можемо полако да сумирамо утиске. Сезона је прошла доста добро, без много проблема, с веома добрим и задовољним гостима, што је нама и циљ. Путници углавном мало неповерљиво долазе на пловидбу, али с брода излазе као пријатељи, обогаћени једним, како кажу, невероватним искуством. То је свакако разлог што све чешће међу путницима виђамо нама позната лица оних који се поново одлучују за пловидбу. До сада смо имали туристе из 45 држава са свих меридијана, а ми се трудили да будемо амбасадори ових наших крајева: Србије, Републике Српске, БиХ, Дрине, Таре – сумира неуморни Глишић.

Кроз два национална парка

Током пловидбе путници имају водича који им детаљно описује локације које се пролазе. Дотакну се у причама, наравно, и историје, овдашњих националних паркова, Андрића, Кустурице, Андрићграда...

– Плови се подручјима два национална парка, НП „Тара” у Србији и НП „Дрина” у Републици Српској. Виде се и мањи кањони: речице Дервенте, Црног потока, Невељског и Каменичког потока, те кањон Брусничког потока који је и природна граница између Србије и БиХ. Наравно, „шлаг на торту” је моћни кањон Дрине с потпуном дивљином и 26 километара без људи, села, путева. Крстари се поред ушћа реке Жепе у Дрину, познатог места где је некад давно стајао Мост на Жепи. Такође пролази и поред спомен-комплекса Стари Брод, где се у Другом светском рату збио страшан злочин усташа, у коме је побијено преко 6.000 српских жена и деце. На крају пловидбе је вишеградска ћуприја на Дрини, камени мост Мехмед-паше Соколовића или Бајице Ненадића. Та грађевина из 16. века још пркоси зубу времена, национални је споменик БиХ, под заштитом Унеска – наводи Недељко Стаменић из „Таратурса”.