Болни пад
Време је да одговорно држимо даљинске управљаче у својим рукама. И да устанемо. Од болног пада.
Духовни, морални и физички пад. Управо тако можемо окарактерисати године за нама... Године које пролазе, а дан никада... Пали смо, али никако да устанемо и да се уздигнемо. Управо о једном таквом паду говори нова серија „Пад“ талентованог редитеља Бојана Вулетића који је свој дар и смисао за филмску симболику, без много речи и празног хода, већ доказао у својим претходним остварењима, филму „Реквијем за госпођу Ј“ и серији „Породица“, која су такође сведочила о још једном паду.
Захваљујући овој серији, која држи пажњу, иако је грађена једним уметничким језиком, не тако профаним и приземним на какве смо навикли на овдашњим телевизијама, јавни сервис ће се засигурно подићи на ноге. Јер, због оваквих серија, бићемо приковани уз ТВ, чекаћемо следећу епизоду с нестпљењем, и с великом пажњом и мисаоном ангажованошћу одгледати је од прве до последње секунде. Иако говори о трагичној судбини великог глумца Жарка Лаушевића, у којој само један несмотрени трен, афекат или адреналин, могу да изокрену цео живот и сруше све изграђено, ова серија заправо говори о свима нама, о нашој трагедији, о моралном посрнућу, о губитку тла под ногама.
Уметност нас можда не може у тренутку спасити, како казује главни јунак Иван Маслаћ, али ће нам уметност итекако бити потребна као лек, да нас после свега, избави и залечи. Зато, серију „Пад“ прихватите као лек, као неопходну дозу отрежњења. Јер, можда нам помогне да опет проходамо.
Према најновим подацима из тржних центара, телевизори се продају као никада пре. Великих, паметних, танких ТВ уређаја нема на лагеру, нема их ни у магацинима, чим се појаве на акцији, плану за трен. Закључујемо из овога да се телевизија никада није више гледала, колико год нам претили интернетом, друштвеним мрежама и вештачком интелигенцијом. Да ли би то требало да буде алармантан податак креаторима програма, да се осећају одговорно и да воде рачуна шта пласирају данашњим конзументима?
Можда би помало требало да се осећају и криво због застрашујећег броја самоубистава у главном граду претходног викенда. Није за све криво само варљиво јесење време и сезонска депресија. Да ли ти наши паметни телевизори, никаад паметнији и бржи, размишљају о онима усамљенима, безнадежнима, одбаченима, неснађенима, који су пали, а да нико није то приметио. И да ли је могуће да се толико трошимо и одвајамо од уста, да бисмо купили нове телевизоре, а да нас тамо, на том угланцаном беспрекорном екрану, на који ни прашина неће, не чека ништа лепо... Ништа покретачки... Чак, напротив. Изазива у нама незадовољство, ствара лажну слику о неком другом животу који није наш. Да ли је могуће да поклањамо пажњу телевизијама које нас лажу, које нас заваравају, које сервирају глупости, које нас понижавају, и играју се судбинама.
Година прође, дан никада. То најбоље знају родитељи страдале деце у школи „Владислав Рибникар“. Управо су они смогли снаге да стану пред камере и проговоре. Колико је било отрежњавајуће, болно, поучно... знају само они који су уместо „Игре судбине“ и осталих тричарија изабрали овај програм. Да ли смо се после ових сведочења постидели што време посвећујемо приземним садржајима, што завирујемо у ласцивни и бахати живот познатих... Да ли смо схватили колико смо богати што свако јутро у кревету затичемо своје дете, здраво и читаво. Време је да одговорно држимо даљинске управљаче у својим рукама. И да устанемо. Од болног пада.
