Трансплатација – експеримент или хумани чин
Суштина овог филма је, пре свега, људскост и доброчинство – поручује Радивоје Раша Буквић који тумачи лик професора Драгослава Поповића
Након учествовања на великим светским фестивалима са којих се вратио са чак четири награде, вечерас ће и београдска публика, у 20 часова, у МТС дворани моћи да погледа дугоишчеквани филм Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле: ланчана реакција“. Реч је о, како је нагласио Бјелогрлић, људској драми са елементима трилера која разоткрива шта се све крило иза акцидента 1958. године у Институту „Винча“ када су српски научници озрачени и послати на лечење у Клинику „Кири“ у Паризу. Ова дугочувана тајна југословенске тајне полиције од сутра биће испричана у свим београдским биоскопима. Карте за вечерашњу премијеру су плануле у року од два сата због чега је организована и додатна пројекција.
Уочи премијере, имали смо прилику да се сусретнемо и са Радивојем Рашом Буквићем који тумачи, како су га аутори представили, амбициозног и нервозног, али генијалног професора Драгослава Поповића. Он је заједно са својим студентима, био на челу тајног пројекта прављења атомске бомбе. Са њим разговарамо какав је осећај тумачити историјску личност, која је заиста постојала и остала упамћена по једном оваквом подухвату, а нажалост, слабо по својој стручности.
- Велика је одговорност играти неког ко је постојао, стварну личност. Игром случаја, играм Драгослава Поповића који је отац мог доброг познаника. Имао сам прилику да у разговору са њим схватим какав је Поповић заиста био. Потрудио сам се да направим лик који је драматично различит од правог Поповића, али с друге стране, лик који је написан на папиру има своје карактерне црте које морају да се оправдају, безобзира што можда он није био баш тако амбициозан и напет како смо га у фиму представили. У нашој причи, Поповић је човек који по сваку цену жели да буде први у ономе што ради, да направи атомску бомбу. Сигуран сам да је данас Драгослав Поповић жив имао би штошта да каже против овакве интерпретације, али дефинтивно, ово није документарни филм и за нашу фиктивну причу морали смо да успоставимо неке различитости како би добили на динамици и узбудљивости – каже Буквић.
Занимало нас је и како су Французи реаговали?
- Током снимања филма, питао сам се да ли ћемо успети да један српски филм направимо тако да дирнемо у срце Француза. Имао сам и одређену дозу зебње, али током пројекције неколико пута сам улазио у салу и видео да сви прате причу с гробном тишином и да нико није изашао са филма. На крају, сви су имали потребу да разговарају са мном о филму што значи да је комуникативан и да изазива емоцију што сматрам великим успехом. Французи су веома критични и ако им се нешто не допадне у првих 20 минута, немају проблем да то отворено покажу и напусте салу – каже овај глумац који је оставио упечатљиву ролу и у серији „Беса“.
Од њега сазнајемо и да француска публика није знала ништа о акциденту о којем филм приповеда.
- У публици су били углавном млади људи. Али старији Французи, педесетих година прошлог века, знали су о овоме много више него ми. То је за њих било и са становишта геополитике веома занимљиво, да једна комунистичка држава, у време хладног рата, ангажује научнике на овако једном пројекту, али и да их шаље у Француску на неизвесно лечење. Доста се причало и о, за то време, иновативној операцији, трансплатацији коштане сржи, која је први пут примењена на нашим научницима. Будући да се знало да лекари нису сигурни у крајњи исход и да је ризична и за даваоце и за примаоце, Французи, добровољни даваоци, ризиковали су своје животе помагајући нашим научницима показавши натчовечански напор и хуманост. Суштина овог филма и јесте људскост и доброчинство – поручује Буквић.
Филм отвара и дилему да ли је франсуски лекар Жорж Мате био само упоран, истрајан и хуман, до опсесивности, посвећен овом подухвату у који је веровао или су му наши научници послужили као експеримет.
У сваком случају, филм држи пажњу, од првог до последњег минута и вреди га погледати.
