Сви за све одговорни

Човеку је дато да господари овим светом. Самим тим, одговоран је за дешавања у њему, и чињењем и нечињењем. Одговоран је када нешто штетно учини, уколико не учини онолико колико би требало и колико је то у његовој моћи или ако ништа не учини од онога што је као човек дужан да учини.

Не могу се убирати плодови жетве, а не сносити одговорност за сетву. Свака последица има узрок. Свако дело и сваки пропуст уроде неким плодом.

Човек се инстинктивно брани и онда када је крив. Ако не може да се оправда, настоји да бар умањи своју кривицу. Многи погрешно рачунају: ако је сакривено од људи да је сакривено и од свевидећег ока. Склони су људи да се заклањају једни иза других, да се позивају на власт (на њено држање), да се правдају незнањем (а дужни су били да знају), да се изговарају на разне прилике и неприлике... Али, ипак, одговорност је на свакоме човеку.

За то што овај свет „сав у злу лежи” (1. Јн. 5, 19) одговоран је човек. Сва људска историја прожета је трагичним догађајима, од људи изазваним. Многи људи и не знају (иако их савест опомиње) колику одговорност носе за неке догађаје, за нека дешавања. Узмимо за пример само поједине крупне догађаје из историје, с великим бројем одговорних људи. У некадашњим градовима на јужној обали Мртвог мора, у Палестини, у Содому и Гомору накупило се толико греха због чега је Господ одлучио да их уништи. Аврам, праотац јеврејског народа, стане да моли Господа да не уништи Содом, да не би с неправеднима страдали и праведни. Господ рече да град неће погубити и ако се у њему нађе само десет праведника. Неће га због њих погубити. Али, није их било ни десет. И зато Господ на Содом и Гомор пусти с неба дажд од сумпора и огња.

Јасно, житељи Содома и Гомора сами су одговорни што њихови градови нестадоше.

Када је јеврејски Синедрион организовао суђење Исусу Христу, римски намесник у Јудеји Понтије Пилат излази пред народ, пред разјарене првосвештенике и њихове слуге, и казује: „... на Њему не налазим никакве кривице”. И опет исто понавља. Али, неразумна руља, са свих страна, урла: „Распни Га, распни!” У тој пометњи, Пилат узима воду и пере руке, пред народом, уз речи: „Ја нисам крив у крви овога праведника: ви ћете видети!” Попушта пред народом. Услед таквог Пилатовог правдања за изречену осуду Праведнику настала је изрека – „пилатовско прање руку”. Лицемерно прање, којим се грех не може опрати.

Крв Праведника остала је на Пилату, зато што је подлегао притиску несловесне руље и изрекао осуду, и на свима онима који су викали: „Распни Га, распни!”

Много злочина у историји чињено је и чини се по диктату неразумних владара, војсковођа и других диктатора. Историја те злочине углавном везује за имена тих предводника. Али, то је дело свих оних који су у томе непосредно или посредно учествовали. За Други светски рат сигурно да је најодговорнија нацистичка Немачка, односно њен фирер Адолф Хитлер. Али, одговорност је и на свима који су довели на власт, подржавали тај нацистички режим и били у његовој служби.

У току истог рата хрватске усташе над православним Србима спровеле су геноцид, чиниле су такве злочине, за које је тадашњи високи чиновник немачког Трећег рајха Херман Нојбахер написао да то „спада у најужаснија масовна убијања светске историје”. За то није одговоран само поглавник клерикално-нацистичко-фашистичке НДХ Анте Павелић и његов усташки режим, него сви они који су били у његовој служби и који су га подржавали. Наравно, у мери (у)дела свога.

И у наше време воде се ратови, за које је неко одговоран. Сви они који су 2004. и 2014. године учествовали у насилним демонстрацијама у Кијеву, да би се у Украјини успоставила власт која није била по вољи већине народа, као и сви они који су у Одеси (2014) учествовали у спаљивању живих људи или у неким другим злочинима против невиних људи, сходно свом уделу, сносе одговорност за потоња страдања и за рат који је уследио.

Не може се изговарати на власт да је она одговорна што је изазвала или допустила да се деси нешто лоше. Наравно да је она одговорна. Али, одговорни су и сви они који су гласали за ту власт, који су били неми или нису били довољно гласни пред оним што она ради.

Нечињењем охрабрујемо оне који штетно чине.

Сви ми људи, међусобно, невидљивим нитима смо повезани. Самим тим, наше дело другим људима или користи или штети. Људи се угледају једни на друге. Свако од нас охрабрује или саблажњава људе око себе. Сваким својим гестом стајемо или на страну добра или на страну зла. Стајући на страну добра, просветљујемо и себе и свет око себе; постајемо „со земљи” и „светлост свету”. А за то следи награда на небесима, по речи Христовој: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима”. Стајући, пак, на другу страну, на страну зла, предајемо се тами. Зато Исус ученицима својим казује: „... тешко оном човеку кроз кога долази саблазан”.

Свако од нас је кап једна у чаши воде или каквој већој посуди, зависно од тога у којем и коликом друштву себе посматрамо. Као што свака та кап даје тон води којој припада, тако и сваки човек даје тон средини у којој се налази.

Сваки човек, свесно или несвесно, презентује одређени модел понашања. Родитељи су дужни да васпитавају децу своју, па, самим тим, одговорни су за то у какве људе ће узрасти. Одговорни су и сви други од којих дете учи. Човек учи целог живота.

Тако човек дело своје оваплоћује и кроз дело других људи. И зато смо сви за све одговорни.