Коњ на црвеном тепиху

Филм­ска про­дук­ци­ја у Ср­би­ји је у ве­ли­ком успо­ну па не са­мо да глум­ци и ре­жи­се­ри, сце­на­ри­сти, ко­сти­мо­гра­фи и дру­ге про­фе­си­је сед­ме умет­но­сти има­ју до­ста по­сла, већ су по­ста­ли тра­же­ни и ка­ска­де­ри и ко­ња­ри, вла­сни­ци ко­њич­ких клу­бо­ва, а на це­ни су и ре­ста­у­ра­то­ри и сто­ла­ри вич­ни пра­вље­њу фи­ја­ке­ра и ко­чи­ја из про­шлих епо­ха за исто­риј­ске спек­та­кле.

– Од фил­ма се мо­же ле­по жи­ве­ти – ка­же Бо­јан Илић, вла­сник ко­њич­ког клу­ба „Па­стув” из Кра­гу­јев­ца, у чи­јој ер­ге­ли има три­де­се­так ато­ва ра­зних ра­са од но­ни­ју­са и хол­штај­на до ли­пи­ца­не­ра и ол­ден­бур­га. На це­ни су и они без пе­ди­греа, по­лу­крв­ни, ка­ко би ре­кли ко­ња­ри, јер су мир­не на­ра­ви, по­слу­шни­ји и лак­ше се об­у­ча­ва­ју.

Не­дав­но је шест Бо­ја­но­вих ато­ва у три ко­чи­је про­во­за­ло до цр­ве­ног те­пи­ха ис­пред дво­ра­не МТС на бе­о­град­ском Тр­гу „Ни­ко­ле Па­ши­ћа” глум­це и ауто­ре фил­ма „Што се бо­ре ми­сли мо­је”, ко­ји го­во­ри о атен­та­ту на срп­ског кне­за Ми­ха­и­ла Обре­но­ви­ћа. Пре то­га одр­жа­на је и прет­пре­ми­је­ра у Кра­гу­јев­цу с истом сце­но­гра­фи­јом пра­ће­ном коњ­ским то­по­том и се­ва­њем бли­це­ва.

По­сле ви­ше­де­це­ниј­ског за­тиш­ја на тр­жи­шту, про­дук­ци­ја фил­мо­ва и се­ри­ја код нас до­жи­вља­ва про­цват. Тре­нут­но се, ка­жу по­зна­ва­о­ци при­ли­ка, у Ср­би­ји сни­ма­ју 23 про­јек­та па је по­сла на­пре­тек за све оне ко­ји су уме­шни у ба­ра­та­њу с ко­њи­ма.

То под­ра­зу­ме­ва да онај ко же­ли да ра­ди с фил­ма­џи­ја­ма да­нас мо­ра да има и свој тран­спорт, ка­ми­о­не и при­ко­ли­це, по­ред ко­чи­ја, коњ­ских за­пре­га, фи­ја­ке­ра и све­га оно­га што спа­да у оба­ве­зне ре­кви­зи­те да би се сни­мио не­ки рат­ни и исто­риј­ски филм.

– То је леп, али и од­го­во­ран и те­жак по­сао. Је­дан кикс мо­же да вас из­ба­ци из по­сла за­у­век. За­то је наш рад нај­бо­ља пре­по­ру­ка, иако има­мо и кон­ку­рен­ци­ју, 90 од­сто по­сло­ва ми до­би­ја­мо – ка­же Илић, ко­ји има пла­но­ве и за свет­ско тр­жи­ште јер је до­ста стра­них сту­ди­ја ко­ји се отва­ра­ју по Ср­би­ји.

Ка­ска­дер у филм­ским и те­ле­ви­зиј­ским про­јек­ти­ма

Но­вом вре­ме­ну се при­ла­го­ђа­ва­ју и глум­ци. Ве­ћи­на њих по­ха­ђа шко­ле ја­ха­ња ка­ко би у свом си-ви­ју има­ли упи­са­ну и ту ве­шти­ну, јер та­ко лак­ше кон­ку­ри­шу за уло­ге. Глу­мац Ра­до­ван Ву­јо­вић, та­ко­ђе је, игра­ју­ћи по­след­њих го­ди­на у раз­ли­чи­тим оства­ре­њи­ма, мо­рао да на­у­чи да упра­вља ко­њи­ма. У ме­ђу­вре­ме­ну је ове пле­ме­ни­те жи­во­ти­ње и за­во­лео, а да би био што увер­љи­ви­ји на плат­ну и он је ме­ђу они­ма с пре­по­ру­ка­ма ин­струк­то­ра ја­ха­ња. За „Ма­га­зин” ка­же да је шко­лу ја­ха­ња про­шао у јед­ном бе­о­град­ском ко­њич­ком клу­бу и да је ужи­вао у про­це­су уче­ња.

Коњи су заиста предивне и фасцинантне животиње, али за сада не планирам да постајем власник, рекао је Вујовић.

Стефан Недељковић, студент треће године права, постао је врло цењен и тражен као каскадер у филмским и телевизијским пројектима, па је тако и ово занимање оживело, за сада, захваљујући највише њему.

– Од мене се тражи да паднем с коња или да га натерам да се пропне, како би кадар био упечатљив. То некада успе из првог пута, али такви кадрови се некада морају и поновити, јер су захтевни, некада морам да паднем и по неколико пута да би режисер био задовољан –  прича Стефан Недељковић о својим искуства у раду с нашим познатим режисерима, али и глумцима и то оним најпознатијим Вуком Костићем, Љубомиром Бандовићем, Драганом Бјелогрлићем, Катарином Радивојевић, Марком Грабежом, Недимом Незимовићем...

Један од последњих пројеката је серија „Хероји Халијарда”, у режији Радоша Бајића, прича о спасавању америчких пилота у време Другог светског рата на овим просторима. У неким сценама појављује се и Недељковић у мањој улози, па је тиме прескочио још један праг, од статисте, преко каскадера, стигао и до глумца.  Премијера овог филма oдржана је за 10. октобар у Београду.

Ре­пли­ка во­зи­ла из 1700. го­ди­не

Се­ћа­ју­ћи се по­че­та­ка, Бо­јан Илић ка­же да је пр­вог ко­ња ку­пио за ре­кре­а­ци­ју 2000. го­ди­не и да та­да ни­је ни са­њао да ће, ево, већ че­ти­ри по­след­ње го­ди­не за­ре­дом ићи са сни­ма­ња на сни­ма­ње. Од­скоч­на да­ска му је би­ла се­ри­ја „Алек­сан­дар од Ју­го­сла­ви­је” Здрав­ка Шо­тре, а од та­да је на­ни­зао већ пет­на­е­стак на­сло­ва. Уз три­де­се­так ко­ња ту је и исто то­ли­ко во­зи­ла отво­ре­ног и за­тво­ре­ног ти­па, ко­чи­је, фи­ја­ке­ри, коњ­ска ко­ла.

Илић ка­же да има во­зи­ло ко­је је ре­пли­ка во­зи­ла из 1700. го­ди­не, до­ста је и ре­пли­ка из 18. и 19. ве­ка, за­хва­љу­ју­ћи на­цр­ти­ма до ко­јих су до­шли пре­ко ар­хи­ва и му­зе­ја или из про­дук­ци­је од сце­но­гра­фа.

Наш са­го­вор­ник ку­је ве­ли­ке пла­но­ве, а за ову при­ли­ку от­кри­ва нам да до­го­ди­не спре­ма отва­ра­ње фун­ду­са коњ­ских за­пре­га и ко­чи­ја ко­ји су на­пра­вље­ни у ра­ди­о­ни­ци у се­лу Ру­чи­ћи, из­ме­ђу Љи­га и Та­ко­ва, и то ће би­ти ба­за за но­ва филм­ска сни­ма­ња, укљу­чу­ју­ћи и – стра­не ко­про­дук­ци­је. Да је та­ко не­што мо­гу­ће по­ка­зу­је и ин­те­ре­со­ва­ње стра­них про­ду­цен­та да сни­ма­ју на на­шим ло­ка­ци­ја­ма јер је су­дар ко­њи­ца на филм­ском плат­ну у Ба­на­ту или Шу­ма­ди­ји до­ста јеф­ти­ни­је не­го на европ­ским и аме­рич­ким те­ре­ни­ма за во­је­ва­ња с окло­пом и ма­чем.

Глум­ци ве­шти у се­длу

 Ми ра­ди­мо и обу­ке глу­ма­ца ако се од њих оче­ку­је да на ко­њу ка­са­ју или га­ло­пи­ра­ју у сце­на­ма или да упра­вља­ју за­пре­гом. Тру­ди­мо се да им то зна­ње пре­не­се­мо што јед­но­став­ни­је, јер и тај­на на­шег успе­ха је у то­ме да све по­јед­но­ста­ви­мо, да им бу­де лак­ше. И успе­ва­мо у то­ме, бу­квал­но они сед­ну пр­ви пут на ко­ња и ус­пе­ју из пр­ве да сни­ме оно што се од њих тра­жи.

 Би­ло је до­ста зах­тев­них сце­на, а овом при­ли­ком бих из­дво­јио сце­ну у се­ри­ји  „Вре­ме смр­ти” са 12 пу­ште­них ко­ња на ске­ли, на­сред Ду­на­ва, ко­ја се кре­ће пре­ма оба­ли, и ус­пе­ли смо из пр­ве да сни­ми­мо и да не за­гу­би­мо ни­јед­ног ко­ња јер је би­ла мр­кла ноћ, ка­же Бо­јан, а на на­ше ин­си­сти­ра­ње да из­дво­ји не­ко­ли­ко глу­ма­ца ко­ји су ве­шти са ко­њи­ма, из­дво­јио је Дра­га­на Ока­но­ви­ћа, Не­бој­шу Ду­га­ли­ћа, Ми­ла­на Ма­ри­ћа, Жар­ка Ла­у­ше­ви­ћа, Ра­до­ва­на Ву­јо­ви­ћа, а од глу­ми­ца Лен­ку Пе­тро­вић ко­ја је во­зи­ла че­зе и Ма­ју Чам­пар ко­ја је би­ла пре­ба­че­на пре­ко ко­ња. 

„Вре­ме смр­ти” и „Де­ца Ко­за­ре”

„Је­сен сти­же, ду­њо мо­ја” пр­ви је зна­ча­јан филм за ко­ња­ре у 21. ве­ку, а сни­ман је 2002.  го­ди­не, за­тим 2006. кре­ће сни­ма­ње се­ри­је „Мој ро­ђак са се­ла”, 2009. го­ди­не филм „Све­ти Ге­ор­ги­је уби­ва ажда­ху”, а од 2017. и „Не­ма­њи­ћа” сле­ди ве­ли­ки бум, та­ко­ре­ћи хи­пер­про­дук­ци­ја, ис­ти­чу на­ши са­го­вор­ни­ци.

Осим фил­мо­ва о кне­зу Ми­ха­и­лу и спа­са­ва­њу аме­рич­ких пи­ло­та ко­ји су са­да у цен­тру па­жње филм­ске пу­бли­ке, тре­ба по­ме­ну­ти и про­јек­те ко­ји се ра­де, за­вр­ша­ва­ју или су већ за­вр­ше­ни и при­ка­за­ни у ско­ри­је вре­ме као што су „Ли­бер­та – ра­ђа­ње гра­да”, „Вре­ме смр­ти”, „Цр­на свад­ба”, „Де­ца Ко­за­ре”, а у пла­ну су и „Кон­стан­ти­но­во рас­кр­шће”, „Ми­ха­и­ло Пу­пин”, „Хај­ду­ци” и „Сум­пор” ко­ји об­ра­ђу­је вре­ме по­сле уби­ства кне­за Ми­ха­и­ла. Пу­но по­сла за ка­ска­де­ре и ста­ти­сте, али и ис­ку­ше­ња за нај­по­пу­лар­ни­је глум­це. 

Бу­ков­чић ме­њао Ба­ту Жи­во­ји­но­ви­ћа

Са­да већ дав­них, ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка по­жа­ре­вач­ки крај био је по­знат по сто­ти­на­ма ста­ти­ста ко­ји су са сво­јим ато­ви­ма сни­ма­ли ка­у­бој­ске и пар­ти­зан­ске фил­мо­ве од Ол­да Ше­тер­хен­да и Ви­не­туа до „Не­ре­тве” и „Су­тје­ске”. Је­дан од њих је и  де­ве­де­се­то­го­ди­шњи  Љу­би­сав Ко­стић ко­ји се са за­до­вољ­ством при­се­ћа тог вре­ме­на ка­да је био и ста­ти­ста, али и ка­ска­дер у око че­тр­де­се­так фил­мо­ва. Ње­го­ва по­ро­ди­ца има­ла је и са­рад­њу с ју­го­сло­вен­ском ар­ми­јом и вој­сци је про­да­ва­ла ко­ње за ко­њич­ки пук у Зе­му­ну.

Из тог пе­ри­о­да нај­по­зна­ти­ји је ка­ска­дер Ми­ро­слав Бу­ков­чић ко­ји је на­сту­пао у број­ним фил­мо­ви­ма, а за­хва­љу­ју­ћи свом уме­ћу био је и ви­тез Љу­би­чев­ског ви­ше­бо­ја. Остао је гле­да­о­ци­ма упам­ћен и по на­сту­пу у фил­му Го­ра­на Па­ска­ље­ви­ћа „Пас ко­ји је во­лео во­зо­ве”, где је за­ме­њи­вао Ба­ту Жи­во­ји­но­ви­ћа у опа­сним сце­на­ма, али и по стра­ним про­јек­ти­ма „Ви­не­ту”, „Мар­ко По­ло”, „Про­бу­ше­ни до­лар” и мно­гим дру­гим.