Септембар у знаку жена у сликарству

ВЕЧНА ВОДА
Љиља Павловић Деар се са изложбом „Вечна вода” вратила после неколико деценија из Америке. Под луковима подземног дела Музеја града у конаку кнегиње Љубице, заљубљеници у море уживали су у огромним платнима са насликаним океанима и подморским светом, што је све пратио шум таласа са видео пројекције.

Како нам је Љиља објаснила, сви радови тематски прате универзалну идеју једног од четири основна животна елемента – воде. „Интересовање за воду дошло је након што сам проучавала стене и камен као елементе земље. Сматрам је суштином живота. Вода за мене има карактеристике богиње са више лица и појава, па је зато представљам  разноврсним ликовним техникама”.

Ауторкине пратеће инсталације су израђене од слојева лаганог платна и одају утисак да ходамо по морском дну. У игри светлости и сенки значајну улогу имају отвори  кроз које пролазе светлосни ефекти. Када је видела колико је то публику задржало, рекла је: „Сада знам да су моја дела контрапункт преиндустријализованом савременом свету”.

Љиља се сећа да је давне 1970. године уз много похвала  у „Политици” одржала прву самосталну изложбу у Дому омладине Београду. „Деценијама сам живела и стварала у Лондону, Сан Франциску, Лос Анђелесу и у Паризу. Као Одисеј се враћам са дугих путовања у град у ком сам започела каријеру пре пола века”, каже данас за „Политику”.

ПОРТРЕТИ И ШУМЕ ШЉИВОВИЦЕ

Са изложбом „Моја сва лица” академска сликарка Јелена Тијанић Савић представила је у галерији „Сингидунум” циклус акварела женских портрета који су, иако не ликом, у суштини њени унутрашњи аутопортрети. „Хтела сам да представим своја осећања и мисли, али се у овим портретима свако од нас може пронаћи и препознати”, открива.

Девојка дуге таласасте косе, која је у плавој боји асоцијација на море као вечно, а у ружичастој на цвеће и такође вечну природу, буди се на овим сликама са блаженим мислима на свој дом и на зелена поља. „Шуме и дрвећене куће мог детињства у селу Шљивовица у ужичком крају, вечита су инспирација девојке која се прене када се сети вољених којих више нема, чело се набере, руке ухвате грчевито за главу, а уста стисну да не би вриштала”, каже.

Ту је и брига пред неизвесном сутрашњицом, таква да се стење света обрушава на њену главу, али је одагнају љубав, радост живљења и лепота око ње. Како је додала доцент др Кристина Селаковић, историчар уметности, „преиспитивања саме себе на овим сликама је порука да каква год да вам је емоција, треба је спознати и прихватити. Човек мора да се увуче у себе и напипа властити пут који води напред. Никада нећеш упознати туђу душу, ако не упознаш своју, порука је њених портрета”, истиче историчарка уметности.

 Ауторка је учесник је у изради мозаика на Саборној цркви у Београду. Имала је самосталну изложбу у школи још као основац, удата је за сликара Бојана Савића, а како открива, и деца им се баве сликарством.

ВИНКИНЕ ЧАРОЛИЈЕ

Посебно изненађење за Београђане била је изложба на коју су многи свратили после отварања овд две претходне, на крају Кнез Михаилове, у Градској библиотеци. Дугокоса девојка коју смо, каснећи на отварање, на улазу упитали где је изложба, рекла је расположено: „Видите да није касно, води вас лично ауторка”. Винка Гашпаруш рођена је 1987. у Загребу, мастер студије из области сликарства и нових медија завршила је у Ријеци, а докторант је у студијском програму Дигитална уметност на Универзитету уметности у Београду.

Зато се, како су нам убрзо студенти сликарства овде показали, кроз визуру мобилног телефона са Артивајв апликацијом, њени портрети модерне жене померају и мењају.

Овај мали сликарски филм, Винка је објаснила: „Неки од мојих портрета постају интерактивни кроз анимирану виртуелну верзију када се мобилни путем апликација усмерава према њима, јер мене посебно интересује преплитање традиционалне с дигиталном уметношћу. На тај начин публика статичну слику доживљава на потпуно нови начин, тако да она добија још једну димензију”.

Изложба „Повратак у Ид” била је серија слика уља на платну, али и повод да је питамо зашто „Ид” и како доживљава Београд.

„Фројд у својој теорији психоанализе, Ид дефинише као несвесну, ирационалну, инстиктивну компоненту личности која је једина присутна од рођења. Управо простор несвесног је извор моје енергије са којом сам и први пут дошла у Ваш град. Моделе налазим у окружењу, углавном су ми то рођаке или пријатељице, али налазим их и овде. Претварам их у музе и чаробнице, свесне своје интуиције, али и способности и самосталности”.

Утисак ове модерне изложбе је да се сусрећете са архетиповима бунтовних и освешћених жена. Рекла нам је: „Можда само треба да застанемо и поново се састанемо са својом природом, подсетимо се какви су наши рогови”.