Први сирупи за кашаљ садржавали су опијате
Некада се рецепти за сирупе за кашаљ нису састојали само од варијација шећера, меда и лековитог биља као данас, већ су били много маштовитији и - смртоноснији, јер су садржавали алкохол и опијате.
Кашљете? Попијте вечерас једну супену кашику сирупа са кокаином и хероином! Лекари са почетка 18. века, за уобичајене болести, прописивали су лекове за који се данас зна да су токсични наркотици.
„Сируп против кашља за једну ноћ” тада веома популаран лек, после којег је кашаљ престајао за само једну ноћ, а који се производио у Балтимору, САД, 1888. године, садржавао је опасни коктел дрога које изазивају зависност: алкохол, канабис, хлороформ и морфијум.
За нешто мање од деценије после чувеног америчког сирупа, и немачка фармацеутска фирма „Бајер” је успешно синтетизовала два лека - аспирин и хероин. Хероин, чији назив је изведен из немачке речи која значи „херојски”, „Бајер” је пласирао као препарат за сузбијање кашља који изазива мању зависност од морфијума.
Чак и у 11. издању Енциклопедије Британике из 1910. под појмом „ морфијум”, стоји следећи пасус: код кашља код фтизе (туберкулозе), мале дозе морфијума су од користи, али управо у овој болести морфијум се често боље замењује кодеином или хероином, који спречавају раздражљив кашаљ без наркотизације која следи након администрације морфијума.
„Бајер” је изгубио заштитни знак за производњу хероина и аспирина 1919, после пораза Немачке у Првом светском рату.
Управо због изазивања зависности код пацијената, амерички Конгрес је 1924. забранио производњу, продају и увоз хероина.
Још један широко познат и употребљаван еликсир против кашља, јаке дијареје и болова, Парегорик, у ствари је четворопроцентна тинктура опијума, уз додатак камфора, бензоичне киселине и уља аниса. Посебно се препоручивао за умирење нелагодности утрљавањем у десни, код беба којима ничу зуби.
Јакоб Ле Морт, професор хемије на Универзитету Лајден, почетком 18. века направио је еликсир за астму и назвао га „парегоричним”. Реч потиче од грчке речи парегорикон са значењем умирити и ослободити болова.
Ле Мортов еликсир, који се састојао од меда, слада, цвета гарденије, опијума, камфора, уља аниса, соли тартарата и алкохола, у лондонској фармакопоеији 1721. године, означен је као еликсир за астму. Његови састојци су састављени према хуморалној теорији тог времена.
Хуморална теорија је била један од централних принципа западне медицине од антике до 19. века. Хуморално потиче од речи хумор, што у овом контексту значи течност. Сматрало се да људско тело садржи мешавину четири течности: црне жучи (познате и као меланхолија), жуте или црвене жучи, крви и слузи. Сваки појединац је имао посебан хуморални састав или конституцију, а здравље је дефинисано као одговарајуćа хуморална равнотежа за ту особу. Неравнотежа између телесних течности доводила би до болести.
Парегорик се стотинама година користио у разним формулацијама. Био је то кућни лек у 18. и 19. веку када се нашироко користио чак и за смиривање „бесне” деце.
Током двадесетог века његова употреба је опала, јер су владе регулисале састојке медикамената. У Сједињеним Државама, Закон о чистој храни и лековима из 1906. захтевао је да одређене дроге, укључујући алкохол, кокаин, хероин, морфијум и канабис, буду тачно означене садржајем и дозом. Раније су се многи лекови продавали као патентирани лекови са тајним састојцима или лажним етикетама.
Тако су кокаин, хероин, канабис и друге слични дроге и даље биле легално доступне без рецепта све док су биле означене. Процењује се да је продаја патентираних лекова који садрже опијате смањена за 33 одсто након што је уведено обележавање. У Британији 1906. и у Канади 1908. уведени су закони који су захтевали откривање састојака и ограничење наркотичког садржаја.
Крајем 2011. почео је период током којег се Парагорик није производио у САД. То је трајало до августа 2012, када је производња и продаја овог лека поново успостављена.
