Ђаво је у Београд стигао пре масакра
У новом роману, писаном пре трагедија које су нам се догодиле, „Из мртвог угла”, Ивана Димић, драматург и позоришни редитељ, подсећа како егоцентризам репродукује усамљене људе окренуте виртуелном свету, без емпатије, духа и душе
Ивану Димић, писца, драматурга, позоришног редитеља и преводиоца виђамо у јавности ретко, углавном када објави нову књигу. И управо се то недавно и догодило: објављен је нови, други роман, „Из мртвог угла” ( издање „Лагуна”), после „Арзамаса” , овенчаног Ниновом наградом за најбољи роман године, 2016.
У међувремену, Ивана Димић је објавила и збирку изабраних и нових приповедака, „Све у свему”. И даље преводи с енглеског и француског, па се у „Атељеу 212” изводе драме које је превела. Најновији превод, „Убиство у Оријент експресу”, Агате Кристи, заживео је на даскама дечјег позоришта.
Леп живот у „илегали”
Ивана је већ неколико година пензионер у чију је „тесну ципелу” ускочила чим је прославила 60. рођендан, право из фотеље управника „Атељеа 212”. И није пожалила. Каже да никад срећнијег тренутка није доживела јер је од тада осетила слободу и радост што, коначно, може да пише на миру и ништа, ама баш ни слова, оног што не жели да напише. Књиге су, каже њен свет, који је чува од несреће и лоших дана и нуди шаролике, шире видике.
Наша списатељка бритко и ненаметљиво говори о свом животу „у илегали”. Чини се да тиховање и скроман живот списатељке, која каже да има „велику пензију”, 60 хиљада динара, креира њене кратке приче по којима се одавно прочула. За „Магазин” открива како живи у свом скровитом стану у Београду, где пише и чита, док јој је у првом плану прозорског видика крошња, где се догађа буран живот природе и птица, које слабо марe за свакодневну политику. То јој понајвише годи.
Каже и да нема времена да се јада и нема када да се чуди свој неправди овог света. Уз то цитира Борхеса, који је пред крај живота на питање једне новинарке да ли се због нечега каје, одговорио: „Жао ми је што се нисам потрудио да у животу будем више срећан.”
Њен други роман „Из мртвог угла” у жанру је фантастике, с елементима Гогољевских приповедачких бравура. Димићева каже да је роман писала пре страшних масакра у школи „Рибникар” и у селима код Младеновца. Времена су тако лоша да ђаво који стиже у Београд тешко да може да смисли нешто ново, јаче од зала међу којима се нашао. Гротескни ђаво одбија предлог својих асистената да уведе нацизам, као нешто већ виђено, превазиђено. Зато питамо списатељку, има ли наде?
– Мене не занима реалполитика, нити се роман односи на нашу садашњост. Књижевност увек покушава да види даље и истинитије, него што анализа или описивање садашњости допушта. Зато је жанр романа фантастика. Она треба да осветли истину о нашим судбинама и животима из дронске перспективе. То је прецизно удубљивање у појединачне судбине (ликова) и истовремено посматрање свеопште људске трагедије из угла смрти или угла бесконачности. Као што сам у „Арзамасу” хтела да кажем да је љубав јача од смрти, тако сам у новом роману хтела да кажем да зло влада. Ђаво је присутан, јер је зло међу људима толико у целом свету да више немамо заштите. Морамо да се определимо: или за зло или за добро. Зло је на делу, али да ће га добро победити, макар у бесконачности, ако не у стварности – поручује Ивана Димић.
Она верује и да смо се духом времена већ нашли у паклу: подржава се егоцентризам који репродукује усамљене људе окренуте виртуелном свету, без емпатије, духа и душе. На делу су рушење споменика, брисање историје. Преправља се историја онако како одговара силницима.
Препорука за читање
Сусрет са списатељком прилика је и да питамо шта чита ових дана и шта другима препоручује као штиво?
– Недавно сам прочитала Платоновог „Протагору” у преводу Мирјане Маскарели. Ево поруке ове књиге: Човек је мерило свих ствари, постојећих да постоје, непостојећих да не постоје. Затим сам читала фантастично дело румунског писца Виргила Георгију „Од 25. дана до вечности”. Говори о сиромашном оцу, православном свештенику, вероватно убијеном у Другом светском рату. С великом љубављу живи горак живот сиромашних Румуна на Карпатима, које редом убијају окупаторске ратне хорде. Потресна књига о људској патњи и безграничној љубави – одговара Ивана Димић.
За читање препоручује свако дело аустријског писца Томаса Бернхарда, писца „Невиности”, књиге „Трг хероја”...
