Савест не чека, већ одмах проговори

Свет у реду и поретку опстаје. У хаосу нестаје. И зато: све је у закону. Поредак у друштву обезбеђују: Божји закон, људски закони и човеков закон.

Човеков закон је – савест. Све што чини, разуман човек мери да ли је добро или зло, морално или неморално, корисно или штетно, прихватљиво или неприхватљиво, допустиво или недопустиво. Мери по савести својој.

Божји закон у човеку

Закони, по позвању свом, не искључују један други. Они сагласјем својим учвршћују поредак. Отуда се за савест каже да је – Божји закон у човеку. Закон о моралној вредности сваког човековог акта по слободној вољи.

Свето писмо казује да сваки човек има у себи уписан морални закон, према којем цени не само своја дела, него и дела својих ближњих.

Људи су упућени једни на друге. Прожима их иста свест о тој упућености, о очигледној повезаности људи невидљивим нитима, и да је стога потребно чинити добро, а клонити се зла, поштовати одговарајући морални кодекс. Све људе и све народе, у основи, прожима таква свест. Свест, која се пројављује као – савест.

Кроз савест се очитује веза Бога и човека. Зато се, при помену савести, истиче да је Бог у срца свих људи усадио своју вољу, да у сваком човеку постоји морални закон, без кога не би било узајамног поверења, нити одговарајућег мерила међу људима.

Савест је у духовном бићу сваког човека, без изузетка. На то Свети апостол Павле указује у посланици Римљанима, истичући: „Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.”

Тим речима апостол указује како савест наводи на добро, а одвраћа од зла.

Није човек творац своје савести, али јесте њен чувар. Она је у срцу човека „написана”. Отуда разумни људи напомињу да се са савешћу не преговара, она се не условљава, нити се са њом склапају погодбе, јер – савест је непоткупљива. Она не исходи из расуђивања, нити се до ње долази извлачењем закључака – савест говори непосредно. Она се оглашава већ на сваку људску помисао, и по сваком учињеном или неучињеном делу. Савест не чека, она одмах проговори. Чим човек смисли да учини нешто што није добро, савест га упозорава, претећи. А кад, ипак, учини нешто лоше, савест одмах почиње да га прекорева и мучи. Свако од нас, бар у некој ситуацији, био је сведок човека који слуша своју савест, па каже: „Савест ми налаже...”, „Савест ми не дозвољава...”, „Не могу мимо савести...”

Или је био сведок човека који је ишао мимо своје савести, па због тога мира нема, исповедајући се наглас: „Мучи ме савест”, „Имам грижу савести”, „Савест ми мира не да...”

Нема мира без мирне савести. А савест је мирна када човек којем припада чини онако и онолико како и колико се то од њега очекује.

Суде људи по савести својој, и о савести других људи, па се могу чути речи прекора: „Имаш ли савести?!”, „Где ти је савест?!”.

Само од човека зависи колико ће чути савест и колико ће она гласна бити. Савест одражава духовно стање човека. Уколико се глас савести сузбија и о њега оглушава, онда он постаје све тиши. Тада савест болује и одумире. Човек губи сваки морални осећај. Пошто се одрекао свог личног закона, не поштује више ниједан закон, он гази све друге, и Божје и људске законе.

Кад човеку „кочнице” попусте, он очас са животне стрмине у бездану заврши. На то упозорава и руски свештеник Родион Петроградски, у књизи „Људи и демони” где пише: „Етимолошки, реч савест се дешифрује као заједничка вест (савест, са-знање), знање које је дато у заједници, које се дели с неким. То је глас Божји у души човека, духовно-морална срж која га штити од распада и пропасти. Ако човек, не обазирући се на укоре своје савести, продужава да чини зло, глас савести под дејством греха слаби, а затим и сасвим ишчезава, а личност губи сваку духовно-етичку оријентацију.”

Сурова дела у име добра

Кад своју савест почне да уздиже на ниво закона за друге људе, он наноси штету слободи своје савести, и угрожава слободу других људи.

Руски „Велики православни богословски енциклопедијски речник”, из 1913. године, наводи да савест зависи од укупног човековог умног и, посебно, моралног стања које се образује под утицајем средине. То стање, у умном, а посебно у моралном односу, и код човека, као појединца, и код читавих народа веома често бива изопачено, људи чују показатеље или глас савести на различите начине, чак противречно. Историја сведочи о многим суровим делима људи, који су их чинили позивајући се на глас своје савести. Такви су, рецимо, примери инквизиције у Римокатоличкој цркви, обичаји код незнабожачких народа да убијају слабашну децу, или да убијају старце у дубокој старости... Често се дешава да неко „мирне савести” чини оно што се противи савести других људи. Савест није иста код свих и њен глас може бити истинит или неистинит.

Савест се, најпре, чува, а онда негује и усавршава истинским знањем и јачањем воље.