Сви путеви воде у Ваљево

Бајина Башта и Тара, Повлен или Дивчибаре, Ужице и Златибор, Лозница, Шабац – сви путеви воде преко Ваљева. Оно што је некада Римском царству био Рим, то је данас западној Србији Ваљево. Наиме, куд год да пођеш, Ваљево је успут.

У Туристичкој организацији града путнике дочекују као добри домаћини. Заједнички смо одабрали локације у Ваљеву и околини које на најлепши начин представљају овај крај. Кренули смо од најстаријег дела града.

Шетња кроз Тешњар

„Чувајте ово као очи у глави”, рекао је једном глумац Александар Берчек Ваљевцима, мислећи на чаршију Тешњар. И био је у праву. Чаршија не тако дуга буди мешана осећања. Она је понос Ваљеваца – иако потиче из 19. века, успела да очува просторни распоред.

Царство сарача, грнчара, казанџија, воскара… Радионице, трговачки и занатски објекти и данас су ту, с измењеним наменама, али у оригиналном изгледу. Неки занати су опстали, неки су заувек нестали. Воскарска радионица породице Пошарац из 1909. је и сада ту. Тешњар једном годишње окупља десетине хиљада посетилаца на „Тешњарским вечерима”.

Иако је започет процес конзервације, поглед на оронуле зграде, неке чак скроз уништене, враћа у сурову реалност. Последња опомена да ако се нешто не убрза, чаршија неће још дуго остати атракција.

Најлепша места Ваљева су, наравно, у близини чаршије. Муселимов конак је најстарији објекат у Ваљеву с краја 18. века и данас је у њему музеј. Изграђен је за административне потребе муселима, турског управника Ваљевске нахије. У приземљу, експонати подсећају на доба храбрости и српског ината, док је подрум – некадашња апсана, музеј српске патње и бола. Почетком 1804. ту су провели своју последњу ноћ Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, пре него што су јануарског јутра одведени на обалу Колубаре и погубљени. Њихове одрубљене главе истакнуте на крову конака пробудиле су жељу за слободом, а последица је био Први српски устанак.

Ако неко стварно жели да упозна Ваљево, мора да издвоји време за посету још једном музеју и осталим споменицима. Музеј завичајних писаца уводи нас у културну страну овог краја. Прота Матеја Ненадовић, Милован Глишић, Десанка Максимовић, Матија Бећковић само су нека од имена ваљевског краја која су подизала српску културну свест. Спомен-комплекс Бранковина, Муселимов конак, Модерна галерија, Народни музеј, кула Ненадовића, Ваљевска гимназија – сви су на свој начин симболи овог краја.

Споменици су овде прича за себе. Цело Ваљево је у ствари један јединствени споменик. За време Великог рата,
1914–1915, било је град-болница. Ваљевци су успели да победе историјске нетрпељивости и сукобе и све велике личности и дешавања добили су своја обележја у граду. Вуков споменик код старе железничке станице, кућа у којој је рођен Жикица Јовановић Шпанац, па она у којој је живео. Ту, недалеко од обале Колубаре се, како кажу Ваљевци, гледају Десанка Максимовић и Живојин Мишић, а у близини је и Споменик сечи кнезова.

На брду Видрака су спомен-обележје жртвама епидемије тифуса и ратних операција 1914–1916, ту је и споменик Стевану Филиповићу. Одигнутих рукава, стиснутих песница и с рукама подигнутим до неба – баш као и на фотографији из уџбеника историје. Младић, с омчом око врата чека егзекуцију и позива суграђане на отпор окупатору.

У посету манастиримаж

Легенда каже да је на сам врх Видрака Марко Краљевић сео да се одмори, а у реци Колубари ноге да опере. Иза њега остала је зараван која се данас зове Маркова столица. Место које би могло бити леп видиковац. Међутим, зарасла или запуштена околина смањује видљивост па га баш и не могу тако назвати. Ипак, ако се неко зажели места с лепим заласком сунца уз поглед на парк Пећину и Матино брдо, онда је на правој адреси.

Храм Васкрсења Христовог с Црквом Светог Нектарија Егинског је на најлепшем месту у граду. Тамо где се грле Градац и Колубара. На овом месту буди се жеља за боље упознавање осталих светиња у околини. Манастир Боговађа у близини Мионице, Лелић, Јовања, Рибница, Пустиња и Ћелије чекају путнике и вернике.