Четири брата, четири родољуба
На иницијативу академика Матије Бећковића, Друштво лекара Војводине добило је портрет Јована Јовановића Змаја, а то је била прилика да се сазна судбина преостала три његова брата
Дан је био паклено врео. Јули 2021. године. Још је харала корона. У Друштву лекара Војводине у Новом Саду трајала је промоција књиге стихова др Иване Кнежевић, стручњака Светске здравствене организације у Женеви. Дивни стихови у збирци „Плавет у очима” коју је издао новосадски „Тиски цвет”, још занимљивији говорници. Међу њима песник Перо Зубац, књижевник Милутин Ж. Павлов, академик Матија Бећковић. Aкадемик је лепо беседио, а онда је у свом стилу мало застао:
– Видим овде, на зиду, низ портрета значајних лекара. Неки од њих су били познати књижевници и песници. Али, не видим најзначајнијег међу њима – Јована Јовановића Змаја.
Сви присутни су погледима тражили фотографију славног песника. Није је било. Матијином оштром оку ни овога пута ништа није могло да промакне. Тог тренутка је др Кнежевић пожелела да се у друштву тих великана нађе и Змајев портрет. Идеју је саопштила Сими Матићу из „Тиског цвета”, а овај Данилу Вуксановићу, академском сликару, запосленом у Галерији Матице српске.
– Урадићу Змајев портрет. Ништа не брините – поручио је уметник.
Војевао и Јаша Томић
Матић је предложио да се слика ради према познатом Змајевом портрету, чији је аутор сликар Новак Радоњић, родом из Мола. И то је млади уметник прихватио. Чим је дело завршено, из Женеве је долетела песникиња и одмах се упутила у Нови Сад. Горела је од жеље да види слику. У часу кад је сликар открио своје дело, није могла да одвоји поглед од портрета. Била је одушевљена.
Чекао се погодан тренутак да се поклон уручи Друштву лекара Војводине. Збило се то овог априла, у здању Матице српске, на промоцији Иванине нове књиге песама „Освит душе”, овога пута и на француском језику. У име војвођанских лекара поклон је примио прим. др Владимир Сакач.
Змајев портрет, виђен очима овог уметника, био је повод да се нешто више дозна о судбини остале његове браће. Мало се у јавности зна да је имао још три брата, тројицу истинских родољуба. И, он четврти. Дакле, Георгиј Ђура, Јован, Корнел и Димитрије. Потицали су из угледне цинцарске породице, а њихов отац Павле био је градски начелник, сенатор и адвокат. Образован, начитан, вредан. У Нови Сад стигли су 1760. и већ у првој генерацији су се посрбили, сматрајући да тако стају на грудобран у одбрани српства.
Најхрабрији међу њима је Ђура, капетан војске краљевине Србије. Истина, он је најпре био у војсци Хабзбуршке монархије, али је ту војску напустио и отишао тамо где га срце носи. Брзо се прочуо по храбрости у Дринској војсци, јуначки се борећи у батаљону добровољаца којим је он командовао.
Да судбина уме да умеша прсте сведочи и податак по коме је у том батаљону војевао и Јаша Томић, тада 20-годишњак. Томић је био новинар, књижевник и политичар, а 1884. постаје уредник листа „Застава” и наследник Светозара Милетића чијом се ћерком Милицом оженио. Важио је за једног од најугледнијих Срба у Народној скупштини која је у новембру 1918. донела одлуку да се Банат, Бачка и Барања прикључе Краљевини Србији.
Браћа су се поштовала и уважавала. Тако је 1886. Ђура напунио 40 година од ступања у војну службу, а Змај му је подарио следеће стихове: „Тебе, Ђуро, гуслар слави неумитни/према том су наши гласи бледи, ситни”. Турци су га упамтили као јунака с Мајевице, називајући га „љути Змај”.
Без мушких потомака
У службу Светозара Милетића ставио се и млађи брат Корнел. Имао је задатак да, тајно, од Срба из Војводине прикупља помоћ за војску Милана Обреновића. Агитовао је у Башаиду, Кикинди, Меленцима, где је и ухапшен. Тамновао је 18 месеци у Бечкереку, данашњем Зрењанину. Због оданости српству, пола године је робијао и у Сомбору. Разлог: у фијакер патријарха Германа Анђелића, наклоњеног Мађарима, убацио је Змајеву сатиричну песму „За срећна пута”. После је живео у Београду, издајући „Београдски дневник”.
Димитрију Јовановићу, четвртом родољубу, Мађари нису дозволили да 1878. буде реизабран за новосадског економског сенатора, што се одразило на његов ионако скроман породични буџет. Четири брата иза себе нису оставили мушке потомке, па се лоза угасила. Своју трагедију са децом Змај је описао у „Ђулићима” и „Ђулићима увеоцима”. Корнел се није женио, док су Ђура и Димитрије имали ћерке, али ниједна није имала порода. Породични круг се, тако, затворио.
Отац Павле је, осим четири сина, имао и ћерку Јермилу, али је она умрла још као дете. Трагедија се догодила 1849. године кад су Мађари бомбардовали Нови Сад, па је ова породица, као и многе друге, морала у избеглиштво.
ЗМАЈЕВЕ СЕОБЕ
Од све браће, Змај је изгледа био најнемирнијег духа. Живео је у Новом Саду, Панчеву, Београду, Бечу, Сремским Карловцима, Каменици, Футогу, Пешти. По струци лекар, остао је упамћен као један од најплоднијих песника српског романтизма. Писао је политичке и сатиричне песме. У Сремској Каменици постоји кућа у којој је живео и умро.
НАДИМАК ОД ГРЕШКЕ
Мало је познато како је Јован Јовановић добио надимак Змај. У Сремским Карловцима је 3. маја 1848. одржана Мајска скупштина на којој су Срби тражили аутономију у оквиру Аустроугарске монархије. Јова је, баш због тога, поред свог имена увек дописивао 3. мај. Једном се догодило да је у потпису изоставио тачку, па је 3. мај, ћирилично, постао Змај. Брзо је добио надимак по коме је и данас познат.
