Прошло доба шрафцигер индустрије
Професор Машинског факултета Универзитета у Београду, однедавно емеритус, поносан је на квалитет и атрактивност програма који припремају студенте да одговоре технолошким изазовима. Око 95 одсто дипломаца остаје у Србији
Србија је полако, али сигурно упловила у Четврту технолошку револуцију, што значи да је, по речима проф. др Радивоја Митровића, избегла судбину „шрафцигер индустрије”.
Професор је одавно на волшебан начин наслутио обрисе будућих промена, на шта указује и његова књига несвакидашњег наслова „Србија 4.0 – будућност која се не сме пропустити”, објављена 2019. године. И не само то, годинама је понављао да је темељ српске сутрашњице у синергијском деловању државе, науке, образовања и привреде, а како би другачије као научник, јавни посленик (министар, заменик министра и државни секретар) и фабрички руководилац (у Индустрији котрљајућих лежаја, ИКЛ).
Меке вештине
У свакој прилици је професор Митровић, однедавно и емеритус, истицао да без свепрожимајуће улоге науке нема напретка и препорода. А у самој сржи Четврте технолошке револуције налази се наука. Залагао се да Србија буде на врху таласа неумитних друштвено-економско-технолошких промена. У сагласју с тим, преузео је 2015. године деканску палицу с непоколебљивим уверењем да се Машински факултет мора што пре прилагодити духу новог времена, да мора „учити од света, а не о свету”.
– Некада је најважније било направити машину која ће да замени човека у тешком или опасном раду, а сада говоримо о машинама које међусобно комуницирају, имају способност учења, саме себе поправљају, и што је најважније на истој производној линији с истим алатима уз помоћ вештачке интелигенције стварају различите производе. Развој дигиталних технологија и интернет омогућили су развој паметних фабрика, зграда, па и читавих градова. А у свему томе савремени инжењери имају главну улогу – истиче професор др Митровић.
Врхунска теоријска знања су основна мисија Машинског факултета од његовог осамостаљивања, давне 1948. године. Схватајући да индустрија у класичном смислу не може даље да се развија без примене информационих и информационо-комуникационих технологија или, како то данас модерно називамо, Индустрија 4.0, факултет је конципирао и акредитовао нов студијски програм – Информационе технологије у машинству на основним студијама. Већ школске 2019/2020. године уписано је 60 бруцоша на овај смер који траје три године и представља најсавременији концепт образовања инжењера за индустрију коју сачињавају дигитализоване фабрике.
– Акценат све више стављамо и на практичне компетенције које наши студенти стичу кроз вежбе у савремено опремљеним лабораторијама, али и кроз стручну праксу у различитим компанијама. Развијамо и такозване „меке вештине” које подстичу иновативност, креативност и предузетнички дух код машинских инжењера. То је наш одговор на долазеће технолошко доба које ће обележити даљи развој савремене цивилизације – каже наш саговорник.
Студентски центар изврсности
Квалитет студија на Машинцу, по речима нашег саговорника, потврђују и међународне акредитације, немачка АСИИН и британска РИНА. Многе компаније препознале су Машински факултет као место где се школују врхунски инжењери. Међу њима су немачки „Бросе”, ЗФ (Цет-еф), „Сименс”, „Месер техногас”, НИС, ЕПС, „Застава оружје”, „Слобода”, „Металац”.... Студенти лако и брзо нађу посао и пре дипломирања. Мали број њих одлази у иностранство. У овом тренутку око 95 одсто дипломаца Машинског факултета остаје у Србији.
– Наш мото је „Изврсност сада и у свему”, окренули смо се, пре свега, најбољим студентима, који ће развојем нових производа и технологија допринети привредном развоју земље и много већој стопи раста друштвеног производа. Управо из тог разлога основали смо Студентски центар изврсности, који тренутно окупља пет студентских тимова у области моторних возила, ваздухопловства, бродоградње, роботике и биомедицинског инжењерства.
– Циљ је да студенти, радећи на конкретним пројектима, надограде знање добијено током студија и стекну неопходне практичне вештине. Да, на пример, науче како да своје пројекте представе, образложе и аргументовано бране пред потенцијалним финансијерима, односно како да анимирају спонзоре и фирме да их подрже – наводи професор.
– Наш циљ је образовање нове генерације инжењера, који ће развијати нове производе и технологије. Амбиција нам је да постанемо део креативне индустрије у којој је новостворена интелектуална вредност највећа и која ће домаћој привреди омогућити да заузме своје место у глобалном ланцу вредности – објашњава проф. Митровић, који је крајем седамдесетих година прошлог века закорачио у најстарију и највећу високошколску и научну установу у области машинства у Србији и бившој Југославији. Машински факултет ове године обележава век и по од када је 1873. године донета одлука о увођењу предмета „Механика и наука о машинама” на Универзитету у Београду.
Професор примећује да расте интересовање младих за студије машинства, после периода деиндустријализације, када у три уписна рока није могла да се попуни буџетска квота коју држава финансира, данас факултет годишње упише око 680 бруцоша на два студијска програма, на основним академским студијама, а студије заврши око 350 мастер инжењера.
– Интересовање деце је постепено расло, тако да сада на свако место скоро два студента конкуришу и потпуно је другачија ситуација, али то није довољно, треба брже мењати наставне планове и програме. Ту је инерција велика, и то је нешто са чим се и ново руководство факултета суочава – примећује Митровић, кога је на месту декана 2021. године наследио проф. др Владимир Поповић .
Иако се наша рубрика зове Не само о послу, професор је окренуо причу „на своју воденицу”, избегавајући да прича о себи. У жељи да представи установу у којој је стигао и до звања професора емеритуса измигољило се казивање о личним достигнућима и наградама. Ипак, како каже, данас се радује успеху својих унука Снежане и Анастасије у школи, шаху и плесу. Синови Ненад и Немања, снаје Александра и Катарина, сви високо образовани, испунили су његова очекивања. Супруга Снежана стуб је породице, увек ту да одмени када су у питању породичне обавезе.
Индустрија 4.0
– Индустрија 4.0 је постала глобални међународни пројекат од 2011. године, када је на ЦеБИТ-у у Хановеру први пут представљен Програм научно-технолошког развоја немачке индустрије под називом Индустрија 4.0. То је по мом тумачењу био њихов одговор на светску индустријску кризу из 2008. године. Србија је 38. земља у свету, која свој национални Програм за Четврту технолошку (р)еволуцију је усвојила 6. јуна 2019. година – истиче наш саговорник.
Најпрестижније академско звање
Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 24. маја, изабрао је на предлог факултета четири професора емеритуса за школску 2022/23. годину. Међу њима је и проф. др Радивоје Митровић.
На Београдском универзитету, који важи за највећи у региону, 53 професора су своју академску каријеру заокружила звањем – професор емеритус.
Почасно звање установљено је Законом о високом образовању из 2005. године и у њему стоји да укупан број професора емеритуса не може бити већи од три одсто од укупног броја наставника. Професор емеритус је редовни професор у пензији, који се посебно истакао својим научним или уметничким радом, стекао међународну репутацију и постигао резултате у обезбеђивању наставно-научног, односно наставно-уметничког подмлатка у области за коју је изабран.
Када је реч о Машинском факултету, звање професора емеритуса, поред проф. др Митровића, имају и проф. др Мирољуб Аџић, проф. др Милосав Огњановић, и проф. др Александар Седмак.
Инжењерски „икс фактор”
Професор Митровић истиче да најбољи студенти нису нужно они с највишим оценама, већ они који имају својеврсни инжењерски „икс фактор” – способност да маштају, конципирају, визуализују, и на крају, своје идеје претворе у реалан производ.
