Посао сликара је усамљенички

Један баваништански сокак, на самом крају зидана ограда „на лакат”, иза које извирује бујни густиш. Ту су и капија и стаза у оази под конац, оштуцовани травњак, четинари и листопади, цветне леје. Зеленим лавиринтом настављамо у просторију, где с врата „удара” мирис уљаних боја. И нигде креативног хаоса, док домаћин Василије Васа Доловачки нуди удобну наслоњачу, а причу почиње испочетка.

Доловачки су староседеоци у Баваништу. Први су у ово јужнобанатско село стигли из комшијског Гаја пре три века, па иако се тиме наш саговорник није нешто посебно бавио. Решио је да одавде не мрда. Ту је учио осмолетку, усмерено у Ковину и културолошки смер у Панчеву, када већ себе види као сликара. Заправо, наставља, стално је носио неки блок и црткао, да би на савет пријатеља који су студирали неке друге науке, у трећем разреду гимназије покушао на Академији ликовних уметности – али неуспешно. Гужва је била велика, конкуренција из читаве Југославије, а он с недовољно спремном „мапом”.

Зато је други покушај био успешан. Укућанима је од почетка идеја зазвучала поприлично необично да син креће у „неке” школе, али не за лекара, нити за адвоката. Поред млађег брата, који се одлучио за пољопривреду, Васа одлази у сликаре.

Изабрао уметност уместо мотике

– Отац је био на земљи, но с времена на време је нешто цртао и изузетно лепо писао. Сви смо се као деца трудила да се наметнемо нечим, а за мене је словило да лепо цртам. С друге стране, родитељи нам нису баш ни куповали много играчака, па сам ја правио неке дрвенарије и скулптурице од глине. То данас врло често саветујем родитељима: да дете само црта, обликује, јер тиме развија везу између главе и руке. Отац је био скептичан, питао се од чега ћу ја живети, али и миран на неки начин, јер „мотика ме је увек чекала”. Рекао ми је – ако будеш гладан, имаћеш где да се вратиш. Сећам се дана када сам уписао академију – ја онако раздраган после пет дана пријемног, а он ме пита шта ћу да радим кад завршим студије, јер је од сликања видео само осликавање ајнфорта и сличне ствари – прича нам Доловачки.

Упркос стрепњи најближих, кренуо је концентрисано на студије, од почетка, да научи азбуку сликарства. За разлику од колега, који су осетили да не могу у слици и са сликом нешто да направе, па су је још на академији напуштали и кретали у експеримент, он је био усредсређен на студије. Тако је завршио и у „самици”, једном простору само за њега, који му је наменио професор Зоран Петровић, тек свраћајући с времена на време да контролише како ради и напредује.

Тако је Васа трагао, копао по себи, што данас види као капитал студирања, из ког није имао ни жељу, нити намеру да ишта мења зарад нових тенденција. После много деценија, каже, види да је то било пуко срицање у односу на све оно што се у међувремену догађало, на упоран и сталан рад у пуном капацитету. Академију је схватао као период када заиста може да истражује, и свет који га окружује и технику и технологију материјала с којима ради. Касније, као професор је то сугерисао и младима.

Прва самостална изложба је била магистарска одбрана, у Галерији академије у Рајићевој, и од тада је прешао пут, за који би на прву лопту рекао да се „не помера”, међутим када се осврне види озбиљна померања. Рецимо, некада је био фасциниран Вермером и његовим поједностављивањем, па се окренуо литератури, и прочишћавању свог потеза. „Моја дефинитивна намера је да слика буде класична, реалистична, али лако се склизне у илустративност. Не волим да стварам неке сулуде фантазмагоричне слике које ће да фасцинирају посматрача. Више сам да се та магија надреалног, чудног, необичног, осећа, слути, него што се види – каже наш саговорник.

Признаје шта га је мучило:

– Није проблем насликати два ока и уста, него су проблем дамар и сокови иза те појавности – како то насликати. То желим да докучим, и томе тежим.

Ипак, достигао је свој идеал – да у свом атељеу, у неком сабрању, уз фину музику може да трага, да се игра и ствара, док инспирацију види као прецењену категорију. Зато каже:

– Инспирација може да буде потакнута, али идеја за нешто ново проистиче из трагања за том једном сликом у животу, из рада. Једна уљана слика може да се слика читавог живота. Увек може нешто да се мења. Код мене је тренутак када стајем, кад више не бих да кварим, али то је само једна од могућих варијанти у процесу сликања где човек делује на три нивоа. Први ниво је рационални, односно доношење одлуке, други подсвесни, онај осећај изнутра, а трећи је случајност, која се догађа у току наношења намаза у потезу. Он може и свесно да се провоцира, па ја режем, правим и уништавам четке, испробавам, нема краја...

Задовољство и привилегија

Доловачки додаје и да је „сликарство велико задовољство, али и привилегија да од тога коначно и живите. Да пласирате ону врсту свог сликарства која је људима пријемчива и за шта су спремни да одвоје озбиљан новац”.

Ретко ради за рокове, има две до четири изложбе годишње, а евиденцију броја уља на платну које је урадио не води. Цени да их није више од тридесетак годишње, јер му „да удари тачку” треба времена.

Ужива у атељеу и Делиблатској пешчари

– Радује ме када сам у атељеу, задовољство је велико у раду, уживам, проведем овде читав дан. Изађем тек мало у двориште. Волим понекад да се окренем акварелу, деликатан је, па ни то не радим брзо. Заправо, ја сам у проблему ако не сликам данас, мислим да губим време – каже Доловачки, који када прича о слободном времену, помиње своје годиште и потребу за кретањем, након дугих боравака у атељеу.

Зато воли да вози бицикл и пешачи. Каже, ништа амбициозно, одради неку туру од стотинак километара (!) или са супругом прошета комшилуком – Делиблатском пешчаром.

– Одаберемо пешачке стазе, одемо до Чардака, а онда, зна се, на неки ручак. Волим и да чепркам по овој својој шумици коју сам направио на плацу. Све у свему, велеградски мравињак ми не би пријао. Чак бих побегао у пешчару, само да могу да ме контактирају из те шуме, а да се онда искључим из свега. Наш посао је усамљенички.

Саобраћајни знак

– Нове визуелне медије волим да погледам, али кад изађем с изложбе као да сам видео саобраћајни знак. Немам потребу да га поново видим. Разумем да је уметник желео да изрази став. Уосталом, слика не мора да има ни филозофски, ни психолошки став, али мислим да мора да носи магију, да зове на поновно виђење – сматра Доловачки.

Школа сликања у Панчеву

Након катедре на академији, Василије Доловачки се поред свог стваралаштва посвећује управо отвореној школи сликања у Панчеву, која носи његов потпис. Обећава интензиван шестомесечни програм, озбиљан рад.

Он каже да ће полазници моћи да се припреме за академију, али, пре свега, школа је намењена људима који су желели да уче сликање, но из неког разлога нису могли да коначно развију свој дар и обогате га.