Горд човек је заслепљен

Гордост је први међу седам смртних грехова. Човек се узноси, мисли да је високо, а баш због тога ниско пада, толико ниско да га то – у смрт води.

Велики православни богословски енциклопедијски речник, објављен у Русији почетком 20. века, гордост дефинише као лажно осећање сопствене надмоћи, понос, надменост, охолост, што је у супротности са смиреношћу, кроткошћу. Из тога исходи закључак да је гордост саздана од лажи, неправедног односа према себи и околини и од пристрасности.

Сам такав однос гордог човека, у издвајању – издизању себе изнад других – ремети склад међу људима. Зачетак је нарушавања поретка.

Жеља да се представимо бољим

Патријарх Павле је говорио: „Гордост је жеља да себе представимо бољим него што јесмо. (...) Сваки који се подиже понизиће се, а који се понизи подигнуће се. Бог се противи гордимa, а смиренимa даје благослов.”

Притом, позивајући се на учење јеванђеља, Његова светост је указивала: „Гордост је онај грех који је анђела претворио у ђавола.” Од неизрециве лепоте долази се до застрашујуће ругобе. Такав „пут” прешли су – пали анђели. Такав пад имао је и главни међу палим анђелима, кнез ђавољи, Луцифер, који се толико погордио да је пожелео да заузме и сам престо Божји.

Пророк Исаија, описујући његов пад, пише: „Спусти се у пакао понос твој, звека псалтира твојих; прострти су подате мољци, а црви су ти покривач. Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина, како се обори на земљу који си газио народе. А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори зборној на страни северној. Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се са вишњим. А ти се у пакао сврже у дубину гробну.”

Луцифер након што је збачен с неба постао је ђаво, под именом сатана (сотона), који је персонификација искушења и зла. Сам његов назив, на различитим језицима, етимолошки (хебр. сатан – „непријатељ” „противник”; арап. шејтан – „залутао”, „удаљен”; уопштени назив за ђавола) упућује на то да је он – отпадник, противник и непријатељ људског рода.

Он настоји да придобије људе. Понајвише лажима и лукавством. Наш народ не воли ни да га помене, али не спори његово постојање, па га назива – непоменик.

Тај непријатељ људског рода стално је присутан међу људима; оличење је свега грешног. Он би људе да користи за своје нечасне и погубне намере; зато иде на безбожно искушавање, лукаво поступајући. А то човека, на крају, пошто буде искоришћен, води – у погибељ. Зато човек мора да бди над собом. Прво, да има знање (да зна шта је шта); друго, да изабере пут којим ће ићи; и, треће, да буде спреман да на путу добра истраје.

За сваког човека највећа је битка борба са самим собом.

Човек је склон греху, и као такав подложан нападу демона, који се у људима настањују, да би човека изнутра рушили. Они обарају дух, разарају душу, ломе срце, замрачују ум и на недело наводе. Оруђа и лека увек има, само ако човек хоће да се бори.

Гордост исходи из духовне недораслости и духовне запуштености. Свети Јован Лествичник то овако објашњава: „Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божје помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав.”

По њему „гордост означава губитак целокупног духовног богатства, свега оног што се са толико зноја постигло”.

Гордошћу, заблудели човек, у тој својој надменој жељи да се уздигне изнад других, поништава себе.

Запажа то Свети Јован Лествичник, па каже: „Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.”

Надменост и самоизолованост

У поменутом Великом православном богословском енциклопедијском речнику напомиње се да гордост „противречи Творцу, који је створио све људе једнакима и који их је искупио кроз Сина Свог Јединородног, Господа Исуса Христа”. Самим тим, горд човек није моралан човек. Морал нормира односе у заједници. А саможиви човек, надменошћу својом, изопштава се из заједнице.

Горд човек није дорастао љубави. Он воли само себе, односно највише себе. Услед те самозаљубљености, он се самоизолује. С таквим односом он испушта духовну вертикалу, с Богом, али и кида нити хоризонтале, с ближњима. У нади да ће исправити тај грозни (смртни) грех, одржава га само љубав других. А онда, временом, због те самоизолованости, он и од ближњих бива све више одбациван, и на крају „отпада”.

Пошто нико није самодовољан, он, иако „отпао”, настоји и из тог доњег света – којекаквим преварама – да придобије склоне истом паду. 

Придружују му се само они који, попут њега, отпадају!

Горд човек је заслепљен човек, он не види даље од себе, из свог понора.