Крајпуташ у равници
Обичај подизања крста добар је пример јединства сељана, изградња је повезивала људе и давала им осећај безбедности. Задржао се кроз све идеологије, а за оне који би га порушили, народ је веровао да ће их кад-тад задесити велика несрећа
У Банат дођеш, вртиш се око себе, земља равна, ничега. Само ти, пут и понеки крст – крајпуташ, док ти је сунце на оку, од изласка док не утоне у каљаву земљу. И баш због ње – да се умилостиви, сачува путника и да роди – они су ту. Мањи, већи, окрњени и нови, од дрвета, метала, стоје и у селима, на улазима и излазима, кад долазите и кад одлазите – поздрављају. За здравље и добробит укућана, неке мале или читаве сеоске заједнице, подизани су и на раскршћима, поред путева, па и на самим њивама. Ови први чувају од удеса, други да заштите од велике кише, града, муње, удара грома – „светлица”, повезиваних с многим чудима. Кроз народну традицију, такав крст није само предмет страхопоштовања, већ и симбол „сила”, које народ осећа кроз „упозорења” неба и земље, па се око њега окупља у страху од „божје казне” за учињене грехове.
Тај крст у простору је и део заштитног механизма изграђеног на веровањима, прво код сеоског, а касније и градског живља, да се увек може десити нешто лоше, а чему су умногоме кумовала и црквена проповедања, уколико се не поштује црвено слово. Према народном веровању, опасност од временских непогода, нарочито од града и удара грома, по заједницу се повећава од Ђурђевдана (6. мај), а највећа је у јулу, од Петровдана до почетка августа, односно Ивањдана. После тога, следи Преображење (19. август), и веровање да се природа преображава и припрема долазак зиме, па и све је мање магијских радњи усмерених ка заштити усева.
Обичај подизања крста – крајпуташа постоји још од паганских времена, преко средњег века, српске средњовековне државе, а задржао се кроз све династије и све идеологије. У многим заједницама и данас је добар пример јединства сељана, па и сама изградња крста повезивала је људе, чинила их ближим и давала им осећај безбедности. То се најбоље види у живом обичају окупљања око крста за сеоску славу, вече пред Петровдан, када се пале лиле, као и на Бадње јутро пред полазак у сечу бадњака. Такође, за Божић, поред крста се пале бадњаци, а понекад и развије коло. Слична пракса постојала је некада и у околини Београда, где су ограде око кућа и привредних зграда постављани лескови крстићи као заштита од удара грома. За оне који би крст порушили народ је веровао да ће их кад-тад задесити велика несрећа.
У Банату, овај обичај су зачели имућнији мештани, а повод би био какав историјски или приватни догађај, те су на старање давани православним општинама. Широм Војводине јављају се у два облика, као распеће и као класичан крст, па иако му се употреба мењала, значење је остало исто – за хришћане је крст симбол васкрсења и победе духа над материјом. Као стара религијско-друштвена обичајна пракса, обичај подизања крстова уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
У Алибунару четири нова крста
Високи два метра и широки 135 центиметара, четири истоветна прохромска крста одскора дочекују путнике на улазу у јужнобанатски Алибунар. Сви су постављени с десне стране пута, на бетонском постаменту, да стоје постојано и штите седиште општине. Овде додају да су њихови крајпуташи специфични, јер су симбол јединства, слоге и вере Срба и Румуна, који овде деле животни простор. Управо је свештенство Српске и Румунске православне цркве заједнички донело одлуку како ће они изгледати, од ког материјала бити направљени и у ком положају постављени. Алибунарски симболи хришћанства специфични су и по томе што су им ивице и средишњи део пескарени, па овде тврде да су и јединствени, јер у Србији их има још само два таква.
Симбол вере, патње, искупљења, помирења
Крст је један од најстаријих и најуниверзалнијих симбола спасења кроз Христову жртву – искупљења, помирења, патње и вере. Придружују му се још значења живота, савршенства, равнотеже, ширења, савршеног човека, земље и свега постојећег. Они крајпуташи, најпре подизани су од дрвета, али како је оно подложно пропадању на ветрометини, заменили су их камени. Након Другог светског рата, под изговором нових урбанистичких решења, померени су са својих вишевековних места и гурани у порте цркава па иако је било покушаја враћања неких на своје првобитне локације, тај тренутак многи нису дочекали.
