Зајечарски бастиони

Одбрамбени систем Зајечарски бастиони представља јединствен градитељски подухват на територији Србије. Остаци утврђења око града на Тимоку и данас изазивају интересовање и дивљење ретких посетилаца, као и локална спорења у вези с њиховим опстанком, употребом и даљом судбином.

„Зајечарски бастиони” назив је књиге аутора Николе Милутиновића, Боре Димитријевића и Велибора Тодорова.

– Ово је прво веће и једно од капиталнијих дела издато у последњих 15 година, а које говори о утврђењима која су изграђена на крају 19. века и представљају културну баштину Зајечара – наводи директор Историјског архива „Тимочка Крајина” у Зајечару и један од аутора, Велибор Тодоров.

Под велом тајне

Процес изградње утврђења одвијао се под окриљем војске Краљевине Србије и њеног војног министарства. Пред ауторима књиге био је велики посао с обзиром на то да је све било под велом тајне. Иако су документа Историјског архива у Зајечару пружила одређене значајне увиде, истраживање је морало бити обављено и у Војном архиву у Београду и у Државном архиву Србије.

Ту је и део одговора зашто Завод за заштиту споменика културе у Нишу није спровео никакве мере заштите за прстенасти систем бастиона око Зајечара – радило се о војним објектима. Ни у локалној заједници није постојала свест да се ипак ради о културном добру које треба заштитити, сагласни су аутори књиге посвећене бисеру српске војне архитектуре.

Заправо тек када је Републичка дирекција за имовину 2016. године огласила да продаје „Краварник”, по цени од 18.788 евра, дошло је до реакције једног дела јавности у Зајечару. Планинарско друштво „Драган Радосављевић” из Зајечара на улазној капији сваког бастиона поставило је илустративни пано с основним подацима, организовало је и акцију чишћења и уређења бастиона, највише оних на брду Краљевица, ту је одржано и неколико концерата. Након свега тога наступило је затишје.

Бастион, међутим, није променио власника зато што није било заинтересованих.

Уклопљен у природно окружење крајолика у источној Србији (Тимочка Крајина), фортификациони систем ком је придавана велика важност у одбрани земље на истоку остао је тајна за многе. Бастиони чак нису на листи места које треба неизоставно посетити у Зајечару. На листи су Народни музеј, Радулбеговог конака, археолошко налазиште Феликс Ромулијана... Близу је и брдо Краљевица, излетиште и спомен-парк шуме, али бастиони нису међу предлозима за обилазак.

На Краљевици су два – Источни, посвећен Танаску Рајићу, а Западни, грађен за време владавине Александра Обреновића, назван у част тадашњег српског владара, једини у функцији пошто га користи ИПС клуб „Зајечар” за вежбање практичног стрељаштва, као и Тимочки гарнизон за одређене активности.

Градња бастиона, јединственог одбрамбеног система на источној граници Србије, почела је 24. јула 1862. године. У јавности се за овај систем одомаћио израз Зајечарски бастиони, док се у војној терминологији они означавају као Зајечарски утврђени логор.

Осам утврђења називе је добило по узвишењима на којима су подигнути: Краварник, Коилова чука, Средњи врх, Пландиште, Забела, Парајанкула, Источна Краљевица и Западна Краљевица и њима је придодато и девето – Османов шанац на Бачишту, који је другачијег облика у односу на остале.

Цео фортификациони систем од девет утврђења завршен је до почетка балканских ратова 1912/1913. године.

Објекти сличног карактера, али знатно мањи, налазе се у Нишу, Пироту и Бабушници. Систем је изграђен за одбрану југоисточне границе Србије у 19. веку, као и заштите територије од Османлијске империје, а потом и Бугарске, након рата који је вођен 1885. године.

Објекти су били грађени од камена, често вишеспратни, и имали казамате за смештај и одбрану од бомбардовања и положаје за дејствовање артиљерије и пешадије. Распоређени су тако да чине прстен око града, правећи бедем који је служио у војним биткама и одбранама града.

Током Другог балканског рата 1913. године сви бастиони око Зајечара били су повезани међусобно телефонским везама.

На појаву оваквих утврђења у 19. веку утицао је повећан домет артиљерије.

Остала готово нетакнута

Ратне операције током балканских ратова и Првог и Другог светског рата заобишле су ова утврђења, што је допринело да остану готово нетакнута.

Након Другог светског рата Југословенска народна армија повремено је користила ове објекте за обуку војника.

Приликом обиласка ових утврђења стиче се утисак да су у релативно добром стању. Евидентна су поједина оштећења, али с друге стране запањује и њихова очуваност. Сва утврђења су готово исте површине, вишеугаоног су облика, али се распоред утврђења и детаљи у архитектури разликују од утврђења до утврђења.

Прво што привуче пажњу јесте начин градње каменим блоковима вишеугаоних облика, поједини детаљи и колорит. На изградњи су поред војске учествовали и звездански зидари и клесари који су користили сивоплавичасти андензит и зеленкасти дацит из каменолома око насеља Звездан, које се налази западно од Зајечара.

Место погибије 1.256 црвеноармејаца

Зајечарски бастиони су последњи пут били употребљени као одбрамбени фортификациони систем током борбе за ослобођење града у Другом светском рату, септембра и октобра 1944. Своју посебну и мирнодопску употребу имали су крајем јуна 1962. године. Тада су прикупљени посмртни остаци бораца Црвене армије који су страдали у борбама за ослобођење источне Србије 1944. године.

Након вишемесечне ексхумације посмртни остаци укупно 1.256 бораца, подофицира и официра совјетске Црвене армије пренети су у бастион Источна Краљевица, а одатле у крипту монументалног спомен-обележја на улазу у зајечарско гробље.

Наши браници

Сама реч бастион код нас је стигла из француског језика, али су је Французи вероватно преузели из староиталијанског, чија је реч бастире (градити) повукла корене од старонемачке бестен (крпити). Наша реч била би браник, јер она најбоље одражава суштину ове фортификације и њену намену. Први бастиони почели су да се граде у италијанској провинцији Тоскани.