У лагуни гладних крокодила

Боравећи у Мексику, из централног дела Јукатана у преподневним сатима стигли смо на обале Мексичког залива и кренули да упознамо његов изузетно занимљив биљни и животињски свет.

На ободима џунгле, на североистоку Јукатана, доспели смо у заштићено подручје резервата биосфере које чини парк природе Рио Лагартос.

Ко се крије у шуми мангрова

У буквалном преводу с шпанског, назив резервата је „река гуштера”. На подручју Латинске Америке реч „лагартос” међутим значи и „алигатор” и предмет је забуне. Први Шпанци који су овде стигли и угледали крокодиле изгледа да су их помешали с алигаторима и лагуни дали овај назив. Такође, назив „рио” (река) настао је још једном забуном освајача који су, као у случају Рио де Жанеира, од дубоке лагуне помислили да је у питању делта реке.

Након обиласка ружичастих језера, магистралом смо се одвезли у парк природе који чини велика лагуна с острвцима шуме мангрова. Пристигавши у истоимено, успавано рибарско село Рио Лагартос, на обали, укрцали смо се у чамац и кренули у пловидбу лагуном. У овом, најзападнијем делу, лагуна је широка и вода нешто дубља, те је наш чамац појурио ка истоку, на место где је због дубине воде од половине до само једног метра брзина кретања на одређеним местима донекле ограничена.

Најчувенији становници лагуне су крокодили. Због изузетне туристичке посећености и чамаца који лагуном плове током читаве године, крокодили су навикли на присуство људи. Скривају се у плитким водама испод острваца шума мангрова и прилазе близу чамаца јер их у сврху добрих фотографија и задовољних туриста барбе често хране. Када поједу последњи залогај, крокодили подигну главу и усправе је високо изнад воде. Налик бебама које након јела држимо у наручју усправно, како би подригнуле, и крокодили имају исту физиолошку потребу. Пажљиво их посматрајући приметили смо како ово чине делимично заклоњени од радозналих погледа, у шуми мангрова.

 Укусна храна у облику рибе често привуче и друге становнике лагуне у којој живи велики број различитих врста птица, с обзиром на то да је Рио Лагартос рај за љубитеље посматрања птица и пасиониране орнитологе.

Када смо у најисточнијем и најплићем делу лагуне зауставили чамац посматрајући фламингосе у јатима како ходају по пешчаном тлу у потрази за рибом, с водом која је једва допирала до њихових чланковитих, тананих колена, један пеликан долетео је до нашег чамца. Као да је то нешто сасвим уобичајено, слетео је на прамац и без прекида и на удаљености од метра посматрао нас у трајању од неколико минута. Без наглих покрета, замолили смо чамџију да нам дода последњу рибу из пластичне кофе, која је била обавезни инвентар у пловидби реком. Уз претходно припремљен фото-апарат, овековечила сам нашег пеликана и мог сапутника како га храни. Храњење пеликана привукло је и друге птице у лагуни, које су одједном у јату долетеле у потрази за ручком, надвиле се над хранитељем у ниском лету, те су неке фотографије приликом отимања о последњу рибу биле налик призорима из Хичкоковог филма „Птице”.

Након вожње до крајњег истока лагуне чамцем смо се одвезли назад, западније од села Рио Лагартос, готово до самог западног краја лагуне где она завршава отвореним морем, Мексичким заливом. Пристали смо уз узану пешчану плажу на којој, осим рибара који повремено прођу узаним, дрвеним бродовима са специфичним, дугачким пецаљкама, нема ни трага од посетилаца.

„Гробље” краба

Пре купања у мору, барба нам је у малој, пластичној кофици донео специфично, лековито блато које је напунио у оближњој „мајанској бањи” и понудио нам да се намажемо. Мазање блатом и време потребно да се оно осуши послужило је за шетњу пустом плажом где сам наишла на „гробље” краба и рупице у песку у којима се скривају, безброј шкољки, али и једну мртву морску бубашвабу.

 Након скидања лековитог блата и купања у мору, вратили смо се чамцем у село Рио Лагартос и на самом ободу места, у маленој таверни препустили се специјалитетима локалне кухиње.

Ружичаста језера

На истоку резервата налази се Лас Колорадас, неколико пинкружичастих сланих језера у чијем се саставу налази и истоимено село. Већина сељана запослена је у вађењу морске соли из ових језера, која своју ружичасту боју дугују алгама у овој боји, планктонима или врсти шкампа који живе у сланој води. Занимљиво је да у резервату живе фламингоси који се рађају бели и своју јаркоружичасту боју добијају временом, хранећи се алгама из ових језера.

Риба с поврћем у сосу од лимете

На обали океана, различите врсте рибе, шкампи и јастог смењују се на менију. Осим пржене и печене рибе, специјалитет овог дела Јукатана је севиче, иначе пореклом из Перуа. Јелу од живе рибе, која се исецка и маринира у соку од лимете или горке поморанџе, због чега од киселости потпуно побели и изгледа као да је скувана, додају се исецкани парадајз, црни лук, чили паприка и друге локалне врсте паприке, краставци и свеж коријандер, и јело изгледа као велики тањир салате. Buen Provecho! Пријатно!

Фламингоси и пеликани

Чапље, пеликани, галебови и посетиоцима омиљени ружичасти фламингоси живе на острвима шуме мангрова и на врховима дрвећа свијају своја гнезда. Пеликани који живе на Јукатану често нису бели, већ сивкасти и пегави, и није их увек лако приметити јер се бојом, нарочито на копну, често утопе у околину.