Летеле главе, али триптих остао
Кад је сликар Милић од Мачве одбио да прими писмо на латиници и био проглашен за националисту, умало да партијски апаратчици зауставе уговорену израду монументалног дела. Ипак, слика и данас краси салу панчевачке скупштине
У панчевачкој Градској библиотеци седели су управник Ђорђе Влајић, председник општине Панчево Витомир Сударски и сликар Милић Станковић, много познатији као Милић од Мачве. Све се дешавало 1970. године у згради старог Магистрата, у канцеларији којом је доминирала Милићева слика – једна фантазмагорична експлозија у црвеном тоналитету с његовим летећим балванима.
Разговор је текао овако. Уметник је најпре упитан да ли би направио нешто монументално, фреско-слику за Малу салу Скупштине, наравно, узимајући у обзир финансијске могућности општинске касе. Сликар је понуду глатко прихватио. На лицу места потврђена је и тема – „Панчево јуче, данас, сутра”.
Људи и време су пролазни
„Сликаћу, али не у фреско-техници. Не брините, имаћете оно што желите, али на платну”, децидиран је био млади уметник Станковић, образлажући свој став пролазношћу времена и људи.
Још је додао и да „ако се коме у Панчеву, током времена слика не свиди, и ако је тај неко буде моћан, слику може да скине, однесе и постави на неко друго место и уместо ње наручи бољу, лепшу. С фреско-сликом то неће моћи да учини, може само да је уништи”.
Тако је Милић од Мачве одлучно одбранио свој избор сликарске технике, а сви наручиоци су се с тим сложили и поделили задужења око реализације подухвата.
Млади уметник је најпре требало да уради скице, а први човек општине да се позабави нацртом уговора и, наравно, обезбеди паре. Аутор је свој рад ценио на пет милиона динара, што се послодавцу није чинило претераним, па је пружена рука договора, а уметник се бацио на посао. То је значило да мора да ишчита позамашну завичајну литературу о граду на Тамишу, да разговара с многим људима. Милић је све то завршио, скице су оцењене као прихватљиве и „ми смо завршили што је било до нас, све је текло по плану”, прибележио је Сударски.
Договорено је и да ће слика бити велика колико је дуг и висок зид у Малој сали, дакле, 7,5 x 2,2 м, или читавих 16,5 квадрата.
Уговор је свечано потписан новембра 1970. године, а уметник се обавезао да слику постави до Дана ослобођења, 6. октобра две године касније и приреди самосталну изложбу.
„Као што се види, све је почело обостраном радошћу – ми ћемо имати нешто велико, нешто што, осим у црквама, на другим местима нисмо имали. Милић се, такође, радовао – урадиће нешто што до тада није радио по наруџбини, а и зарадиће, па је током пролећа, нарочито лета сликао”, бележи даље Витомир Сударски у књизи „Скице загубљене повести”.
А онда је „Политика” 1971. објавила сензационалну вест, да Милић Станковић одбија да прими једно писмо из Ваљева написано латиничним писмом!
Уметников гест подвучен је у јавности најцрњим националистичким бојама, а председник Скупштине општине Жика Радојев све доживео као „рибање” и позивање Панчева на одговорност због сарадње с великим српским националистом. „Подбоден” текстом, наложио је да се уговор с уметником одмах раскине, док је Сударски покушавао да ситуацију изглади, али без успеха. Када је ствар доспела и до политичке одговорности, Сударски је покуцао на неколико адреса – најпре код Латинке Перовић, која га је право даље упутила на Комитет код Славка Веселинова, у партијским круговима познатијег као Црни.
„Никада никог нисам питао шта је Црни учинио. Знам само да се Жика повукао и више није тражио поништење уговора”, пише Сударски којем само што је лакнуло, кад је – хоћеш врага – неколико месеци касније дошло до такозване „диференцијације”, па су опет „летеле главе”, тј. летело се из партије, а у том пакету ни Панчево није заборављено. Но, тада, на сцену ступа Радојев који успева да одбрани и председника и троделну композицију злехуде судбине.
Тако је панчевачки триптих с којег зраче Змај, Црњански, Милетић, Пупин, Исидора Секулић, Стевица Јовановић, Константин Данил… насликан на време и доследно потписан ћирилицом стајао 6. октобра 1972. године на чеоном зиду Мале скупштинске сале.
Слика унета дизалицом
Четири повећа уља на платну унета су дизалицом кроз прозор, јер се кроз врата није могло, након чега су их столари из овдашње фабрике намештаја „Гај” причврстили. На Дан ослобођења града испред слике Милића од Мачве, уз звуке „Оде радости” делегати су се братимили с представницима Куманова, Булоњ Бијанкура, Решице и Занштата.
„А, ко све није долазио да је гледа и да јој се диви! Тема Милићевог ’Панчева у три дела’ била је привлачна и садржајно актуелна и јуче и данас и сутра”, последњи је ред забелешке Витомира Сударског, председника Општине Панчево седамдесетих година прошлог века.
Панчево, јуче, данас, сутра
Гледано слева надесно, „Панчево јуче”, први део триптиха, приказ је уздрмане жуто-црне монархије, у тамним тоновима, са сценом народног освајања овдашњег Магистрата из револуционарне 1848. године. „Панчево данас” оличава огромна стена над здањем Штапске зграде, с које достојанствено посматрају великани из културно-историјске прошлости, а „Панчево сутра” представљају фабрички димњаци у банатском штимунгу, као симбол просперитета, који чека варош на Тамишу.
