Моравски Ђердап

Грађани Ћићевца недавно су покренули процедуру за проглашење Сталаћке клисуре и Мојсињских планина за заштићено подручје. Томе се прикључила и Скупштина општине јер овај крај красе изузетне природне и културне  одлике.

Да ова одлука није утемељена само у жељи локалног становништва сведочи и истраживање Завода за заштиту природе Србије из 2013. године о овом подручју.

– Заштита овог краја прилика је за развој општине Ћићевац, јер ће омогућити и раст важних грана економије као што је одрживи туризам – каже Страхиња Мацић из еколошке организације „Полекол”.

Мојсињске планине

Мојсињске планине су једно од најстаријих простора на подручју Србије који обилује културним наслеђем из античког, римског, византијског и средњовековног периода. Сталаћка клисура, с дужином од 24 километра и дубином од 300 метара, представља јединствен геолошки предео.

Када се крене с југа на север, од Макрешана и Ђуниса ка Сталаћу, брежуљке прошаране воћњацима и виноградима смењују храстови шумарци који се на Мојсињским планинама згушњавају у високу шуму.

Јужна и Западна Морава састају се код Сталаћа да би тако уједињене у Великој Морави текле кроз Србију до Дунава.

На најсевернијем рту, како би рекли Сталаћани, стражу и даље чува опевана кула Тодора од Сталаћа – споменик хероизма и љубави, а на југу, код Трубарева, стражари Градина. Оне су међаши клисуре.

По средини реке понегде се помаља стење, такозвани остењаци. Понегде оно не извирује из воде, већ се као праг испречује преко корита. Морава гради шумне брзаке, матице и вртлоге. Стога су истраживачи с краја 19. и почетка 20. века називали ову клисуру Моравски Ђердап, а и данас је због дивљих вода атрактивна за спустове чамцима и кајакаше. Најупечатљивији џиновски остењак је Камен у Стеванцу, где постоје и мања плажа и лепа ливада оивичена шумом, пријатно место за излет.

Мир почива на моћним крунама дрвећа на Мојсињским планинама. Међу њима се код Стеванца, Браљине, Мојсиња и другде, у скровитим кланцима, нижу средњовековне црквице или њихови остаци о чијим се ктиторима и градитељима и у народном предању готово сваки траг изгубио.

Природа је била прва и највећа тајна која је покренула најдубља и религиозна осећања древног човека. Пред њом се чудио, њој се дивио, у њој препознавао ред, хармонију и лепоту, разумевао их као изразе светости, да би их касније градњом храмова у природу и уписивао. С некадашњих
40–90 цркава и црквишта подручје Мојсињских планина једно је од Светих гора. Данас их је преостало тек 28. За њихово откривање и истраживање значајан је рад учитеља Михајла Ст. Ризнића.

Бројни извори у овом пределу имају посебан културни значај и вредност, јер се овде до данас одржао и очувао култ вода. Народ их назива „светим водама”. Уз њих су, готово по правилу, још од прехришћанског периода ницала светилишта. Најпознатији су у манастирима Покрова Св. Богородице у Ђунису и Мрзеници, манастиру Св. Роман, код Цркве Св. Јована у Стеванцу, крај Цркве Св. Недеља у Браљини. Народ верује у исцелитељске моћи ових вода, па су неки од извора означени натписима попут „лековите воде”, „вода за очи”.

Планином, дуж клисуре, нижу се археолошки локалитети – сведоци срођености човека и природе у овом крају, без прекида, од неолита, преко антике и средњег века до данас. На локалитету Укоса код Град Сталаћа налазе се остаци праисторијског насеља и утврђења из бронзаног, касноантичког и рановизантијског периода. У овом селу се могу видети и римске цигларске пећи. Остаци средњовековног утврђења Градина и локалитет Крушкар из бронзаног и римског периода налазе се код Трубарева. Најупечатљивија је кула сталаћке тврђаве, остатка једног од највећих утврђених градова моравске Србије подигнутог на остацима ранијег античког или рановизантијског утврђења. И Сталаћ и Градина су разорени и спаљени 1413. године.

Опустела села

Већина налаза досадашњих истраживања поменутих локалитета могу се видети у Народном музеју у Крушевцу.

Села одликује аутентична архитектура моравског типа измешана с дунђерским или градским кућама. Повезана су добрим локалним путем и пругом Београд–Ниш. Села су слабо насељена услед депопулације. Успавана, чекају неко ново време и неке нове прилике, које су на видику.