Авантура звана „Попадија”

Она је лукава, промућурна, трачара, користољубива, покондирена, карикатурална… Баш таква је њена Цеца у хваљеној и оспораваној серији „Попадија” на ТВ Прва коју је маестрално дочарала глумица Сузана Лукић. Заволели смо је још као Драгану у серији „Мој рођак са села”. Дуго је нисмо видели на малом екрану јер вредно ради у свом матичном Народном позоришту. Многи су се обрадовали њеном повратку на телевизију. И, заиста, унела је свежину својом креацијом у серији „Попадија”, заједно са својим колегама Крушевљанима.

– Зоран и Лала Лисинац, иначе креатори серије, сетили су ме се и позвали на аудицију. После неколико сусрета са њима, редитељком и целом „Субплот” продукцијом, решили су да сам ја прави избор за улогу Цеце, а ја сам решила да желим са њима у авантуру „Попадија” – каже ова глумица док успављује двогодишњег сина у приватном животу. Мада, то често ради и њена јунакиња Цеца и испред камера, мајка троје деце.

– „Попадија” је и за мене нешто сасвим ново жанровски. Олакшица у тој новини је што ја заиста потичем из тих крајева, те људе (ликове) препознајем и познајем, поред њих сам расла и дан-данас их срећем кад одем својој родној кући – уверава нас у аутентичност јунака серије, због чега су је и гледаоци заволели.

Међутим, и поред симпатија аудиторијума, поједини представници СПЦ критиковали су ову серију.

– Мени то ништа није јасно. Ја бих, рецимо, баш волела да је поп у цркви у коју идем тако млад, модеран и леп као што је поп Мики – духовито констатује.

А ми примећујемо да серија веома личи, по луцидности и ишчашености, и на неке стране серије као што је „Флибег”:

– Наравно, „Флибег” је фантастична серија. Ако вас „Попадија” асоцира на њу, то је заиста велики комплимент. Хвала!

Занима нас и каква је била сарадња са врсним комичарима који себе називају „Крушевац гето”? И да ли ће серија можда добити наставке?

– Снимање је било доста пријатно. Слободанка Радун је једна нежна, прецизна и спремна редитељка. Не подлеже колективном хаосу. Тако да га онда није ни било. Радили смо пуно, лако и пријатно. „Крушевац гето” је од почетка у тој причи. Знамо се из крушевачких кафана и улица, али сад смо први пут сарађивали. Било је супер. Никола Тришић је мој директни партнер у серији. Већ на кастингу сам била одушевљена његовом лакоћом и природношћу. И наставио је да ме изненађује током целог снимања. Диван је партнер, смирен човек и поуздан сарадник. Што се наставка тиче, шушка се да ће га бити. Ја бих волела свакако – открива нам Лукићева која још каже да до ње углавном стижу добри коментари. Људи радо остају поред малих екрана кад почне „Попадија”.

А зашто наше саговорнице неко време није било на ТВ?

– Једно време самоиницијативно сам желела да се бавим позориштем, те сам га у смислу термина и ангажовања стављала на прво место. Важно ми је било да постанем део неке куће. То се и десило. Постала сам стални члан Народног позоришта у Београду. У међувремену, филмски и ТВ радници су ме мало заборавили, али, ето, сад се опет упознајемо – шармантно одговара и додаје:

– Ја сам, пре свега, глумица. Одувек сам сматрала да је за глумца једнако важно да игра на сцени и на сету. Имала сам срећу да играм неке дивне улоге и у позоришту и пред камерама. Надам се да ће се тако и наставити.

На питање колико деце има, пред оног детета које гаји у себи, појашњава нам вечиту недоумицу:

– Мајка сам једног детета. Ово друго ми је пре неколико година, мислим и пре него што сам постала мајка, доделио неки новинар. А како то у Србији бива, оно се већ годинама одржава и преноси из чланка у чланак. Елем, дакле, мајка сам једног дечака и усклађујемо се. Некад теже, некад лакше. Мој син, срећом, има дивног оца, бабе, деде, куме, пријатеље... Ја сад више бирам, мање радим... Моје време је просто постало драгоценије и не трошим га узалудно.

Најмлађи препознају глас наше саговорнице јер је дуго радила синхронизације цртаних филмова, те је многи и даље доживљавају као Палчицу. Нажалост, то дуго није радила иако, како каже, баш ужива у том послу.

Све ређе, прича нам даље, прави дугорочне планове. Једино што планира је да буду срећни њих троје, сваки дан. И онда ради све оно што би могло да је доведе до тог циља. Некад је то баш пуно труда, каже, а некад је баш једноставно.

Што се посла тиче, у априлу је очекује премијера представе „Наш разред” у режији Тање Мандић Ригонат у матичној кући.

– Комад је фантастичан, подела је млада, дивна, пуна живота. Радујем се свакој проби, па самим тим и премијери – са пуно усхићења прича.

И, за крај, шаље нам лепу поруку:

– Схватила сам да је свака акција са малим дететом већ корак до среће. Само је важно покренути се. И најобичнији одлазак на пијацу је догађај. О зоолошком врту, „Пужићу”, путовању да и не говорим.

А многи од нас су је и гледали у чаробним новогодишњим представама позориштанцета „Пуж”. Само, сада је Сузана Лукић у публици.