Гребање испод површине
Посебно ме интересују судбине људи који на локалном нивоу мењају животе на боље и за мене су они највећи хероји, каже Марија Вукићевић, новинарка редакције „Експлозив“
Новинарка Марија Вукићевић део је редакције „Експлозива” на ТВ Прва, једне од ретких на овдашњим телевизијама које негују документарни жанр и ТВ репортажу. Вома јој је драго што занат пече управо у оваквој средини јер „Експлозив”, како каже ова новинарка, чини екипа сјајних новинара, сниматеља и монтажера који су, пре свега, добре колеге и људи.
– Поносна сам што сам део оваквог тима и што радим са људима који су увек спремни да помогну једни другима. Дуготрајност и гледаност емисије већ говоре за себе, али оно што је посебно и што нас издваја од других је, како ми то у шали зовемо, ,,Експлозив моменат”, то је онај корак даље у истраживању и гребање испод површине – истиче Вукићевићева.
Посебно је интересују судбине људи који на локалном нивоу мењају животе на боље. За њу су овакви људи највећи хероји. За пример наводи Удружење жена ,,Сомборске шнајдерке”, које помаже женама жртвама насиља да се економски осамостале. Након те приче, добила је позив од жене амбасадора Бразила, Данијеле Вивакве, и у резиденцији амбасаде Бразила ову репортажу су гледале жене свих амбасадора у Србији.
Још једна од таквих прича која ће се ускоро емитовати је о првој ромској хришћанској цркви која је због утицаја на младе да уче, заврше школу и пронађу посао значајно побољшала живот и друштвени положај Рома у Лесковцу.
– Овакви друштвени феномени, али и проблеми који утичу на живот обичног човека, а нарочито деце су теме које ме највише интересују и због којих волим овај посао – наглашава.
За нашу саговорницу, најлепши део овог посла јесте терен који је често непредвидив, а то је уједно и најтеже. Али и то има своју лепу страну. Због разноврсности репортажа које ради, има прилику да упозна најразличитије људе и истовремено чује њихове увек занимљиве приче. Једна од њих је управо прича на којој Вукићевићева тренутно ради, а то је афера усвајања деце из Демократске Републике Конго у Хрватској. Где су путовали, шта су открили, са ким су разговарали видећемо већ у недељи од 13. фебруара.
А колико су обични људи отворени пред камерама и спремни да причају?
– Као и у животу, људи су спремни да са вама поделе онолико колико се осећају безбедно и колико вам верују. Већину својих саговорника упознајем на терену, па тако нема много времена за стицање тог поверења, а још је и камера ту. Због тога је мој приступ увек људски, искрен и пун разумевања. Трудимо се да сваки пут, сваком актеру приче дамо прилику да изнесе своје мишљење и људи ту искреност препознају – каже.
Према мишљењу ове новинарке, добра репортажа је прича сагледана из свих углова. Објективан приступ и чињенице су на првом месту, али оно што репортажи даје посебну драж су лични примери, емоције и спонтаност. Зато води рачуна да постоји баланс како би прича текла, а да се након гледања гледаоци запитају ,,како би мени било у тим ципелама”. За све ово потребно је време и истраживање, па зато сматра да је то један од разлога зашто ТВ репортажа није толико заступљена у нашим медијима.
Марија Вукићевић, како каже, верује да је рад на себи, у смислу учења посматрајући друге, драгоцен и да се од свакога може нешто научити. Зато прати рад колега у домаћим и светским медијима, али на врху листе њених узора је Опра Винфри.
– Од радне етике до увек добро промишљених питања, много се може научити од ове жене – тврди.
Нашу саговорницу су увек занимале приче људи који немају прилику да се њихов глас чује, па је тако ова професија била логичан одабир. Имала је срећу, прича нам, да своје место пронађе у редакцији ,,Експлозива” где јој је указано поверење и пружена шанса да се таквим људима и темама бави. Од почетка највећу подршку имам од својих колега и уредника од којих је највише и научила.
Који је то тренутак који никада нећете заборавити са снимања?
– Сваки тренутак када у разговору дође до чисте емоције памтим. Колико год се трудили да будемо професионални, ипак смо пре свега људи и не можемо остати равнодушни. Прича о вршњачком насиљу коју смо радили крајем децембра оставила је велики траг. У сваком минуту те репортаже чујете изјаве просветних радника, деце, али и људи испред државних институција због којих сте до краја без даха и коментара. То је једна од оних прича које говоре саме за себе, немате шта да додате – закључује Вукићевићева.
И. Масниковић
