Бајковито село над клисуром

Танка вијугава Нишава на југу, у „кадру” с магистралног пута Ниш–Софија, како би писци рекли – заводљиво, али сигурно вас води у донедавно заборављено виноградарско село Сићево, по коме је и добила име једна од најлепших клисура у Европи.

Ипак, да успешни економиста Жарко Мартиновић из Прокупља због посла није дошао у Ниш и потом у оближње Сићево, одакле му је супруга Виолета, бајковито село над Сићевачком клисуром, некад познато по великом извозу вина, остало би непознато на мапи Србије. Откако је почетком 21. века затворена земљорадничка задруга из 1905. и напуштена њена зграда из 1934. године, и куће су нагло остајале празне. Столетни подруми „тамјанике” су затворени, те је ово село ретко било на путу намерника.

Заборављено благо

Откривши „заборављено благо” Жарко је најпре обновио камени подрум стар 250 година, отварајући врата ове
етно-реткости за Прес-караван који је пролазио нишком клисуром. Испод пресе за грожђе с почетка 19. века и поклопаца бетонских посуда за вино, открива нам, налази се земуница. У њој се храна чувала од честих непожељних гостију насеобине на историјској ветрометини. Оригинални ћилими, ношње и храстова бурад, посуђе из прошлих столећа причају сторију заборављеног виноградарског краја на југу.

У подруму чува и једну од најстаријих етикета сићевачког вина на којој је лик најлепше жене краја у ношњи. Касније, заменила ју је етикета с ликом Лепе Брене...

Како би подсетио на заборављено богатство, наш домаћин основао је и манифестацију „Дани сићевачке бербе”. Од прихода јесење манифестације управо је започета обнова храма Светог пророка Илије из прве половине 19. века, с вредним иконостасом из тога доба. Реткост цркве је звоно које је донирао краљ Милан Обреновић 1888. и друго ливено у сићевачкој школи као поклон краља Петра Првог Карађорђевићa 1906. године.

Испод брда Вишеград, црква је у заједничком дворишту са здањем Ликовне колоније, коју је 1905. основала Надежда Петровић, где се одржавају и сусрети истоимене књижевне колоније. Због запуштености здања и порте, по договору Града Ниша и државе, планира се обнова вредних грађевина и споменика Сићева, најављује председник општине Нишка Бања Душан Живковић. У изјави за „Магазин”, каже и да су започети радови на комуналној инфраструктури и обновљен део пута, који се од магистрале пење ка селу.

Подручје клисуре познато је и по пећинама Велика и Мала Баланица. Недавно је село добило дрвена одморишта на видиковцима с којих се, чак и кад је густа магла, пружа невероватан призор над каменим сврљишким обронцима, „пресеченим” вијугавим коритом Нишаве. С видиковца се види и прва државна хидроелектрана из 1931. године, и данас у функцији ЕПС-а.

Потомци оснивача задруге „Сићево” почели су да обнављају старе и запуштене подруме. Одлучивши да следи пут чукундеде, управо се преуређењем старог каменог подрума бави Горан Станковић. Његова супруга Ана присећа се да је цело Сићево радило некад за задругу и ни за кога „зиме било није”, јер свака кућа има камени вински подрум.

Чувари старих, сад већ жутих вина, у подруму који је сачувао пет генерација. Миодраг и син Милан Андрић обновили су и стару кућу. Циглу за подрум Андрићи су својевремено сами пекли, јер је то традиција краја чије је земљиште и за циглу погодно.

Зоран и Јадранка Вацић бодре сина Милоша да обнови здање из 1925. године, а стари отац испричао је и истиниту причу о заборављеном бурету: чекајући рођење сина пекао је ракију, коју су потом заборавили у једном бурету. Отворивши га много година касније добили су, сад већ чувени, сићевачки вињак од вина.

Рана берба

Постоји легенда да је Свети Сава, пролазећи на путу за Цариград, замолио за крчаг воде, а једна домаћица му је објаснила да у Сићеву нема свеже воде, јер има вина. Када га је пробао, Св. Сава је благословио Сићево и пожелео сељацима да им „грожђе рађа пре него осталима”.

Због тога, верују, грожђе овде прво зри и берба је међу најранијима, што ће се убудуће прослављати. Девојке ће, овде високо над Нишавом, уз музику и фолклор, традиционално у ношњама газити грожђе у дрвеним кацама, а од атрактивне туристичке манифестације прикупљаће, кажу, новац за неочекивани „повратак” виноградарског Сићева на мапу Србије.

Звона у храму Св. пророка Илије

Осим два ливена звона, која су наручили српски краљеви, црква је реткост и као једнобродна правоугаона грађевина која има олтар и полукружну апсиду на источној страни. Здање је без припрате и директно се улази са западне стране кроз централно постављена врата, изнад којих је „двопојасна плитка ниша у којој је икона, а на боковима полуобли свод”, пишу стручњаци, због чега „не припада ниједном архитектонском стилу”. Зидана је од ломљеног и тесаног камена и цигле.