Не ваља се с горим поредити

Једном сам била у друштву у коме су окупљени сат времена разговарали о томе колико ко зарађује, у којој фирми раде, шта су купили, где су летовали...

Људи су се „гађали” цифрама и на њиховим лицима могла сам да видим тај моменат ишчекивања: да ли ће друга страна рећи нешто по чему ће бити бољи или, недајбоже, гори.

Анђелија Симић ​(Фото: лична архива)

Пожељно рангирање

Након сат времена разговора нисам приметила да је атмосфера постала живахнија, да смо се сви осетили пријатније. Напротив, некако су сви изгледали издувано, а разговор је замирао. Могла сам да претпоставим и зашто: сви су у себи размишљали о сопственој успешности и где су на лествици друштвено пожељног рангирања.

То је потпуно погрешан начин размишљања, а ево и објашњења зашто је то тако. У психологији постоји нешто што се зове теорија социјалног поређења, која указује да у људима постоји потреба да процене своје мишљење и способности. Ову појаву међу првима уочио је и описао амерички психолог Леон Фестингер.

Он је утврдио да човек не тежи да процењује своје благостање према томе како се осећа, већ да то ради упоређујући какав је његов живот у односу на друге. И, при томе верује да ће осећање среће стићи када буде изнад осталих у некој врсти друштвено дефинисаног критеријума.

И заиста, најчешћи начин да проценимо себе зависи од тога како се други понашају. На пример, ако неко процењује колико добро трчи, мери своје време упоређујући га с постигнутим резултатима других тркача.

Постоје две врсте социјалног поређења – узлазно и силазно, односно поредимо се с „горима” или „бољима” од нас. Оно почиње још од малих ногу. То су и ситуације када родитељи детету указују како неко друго дете нешто може или не може, брат или сестра исту ствар раде овако, а он онако.

Има породица које ће све урадити само да се не истичу или да други људи не би рекли нешто негативно о њима. Тако се крију деценијске тајне. Тајне су, међутим, врло опасне по наше ментално здравље – временом се испоље у виду неких стварних и видљивих проблема, као болови, душевни проблеми, али и покушаји самоубиства.

Колико смисао живота постаје да се у заједницу уклопимо по сваку цену? Ствар се још више компликује ако знамо да различите културе вреднују различите ствари, али и да постојеће друштвене мреже истичу поређења. Питање је и како закључујемо да је друга особа боља од нас.

На друштвеним мрежама, пре свега, приказује се само једна страна приче, један тренутак, који се чини идеалним. Тада крене и поређење.

Заборављамо да готово нико неће на друштвене мреже „окачити” слику лошег дана или признати како је његова идеална веза заправо лоша и да је његов сјајни посао све што има у животу. Чак и они који би ово урадили, то би учинили само да би добили „друштвене поене”. Тако, ако се не користе правилно, друштвене мреже постају потенцијалне тачке несреће.

Фестингер је у својој теорији тврдио да поређење може да олакша нашу социјализацију, јер можемо да пронађемо људе који су слични нама и да се на тај начин удружујемо с њима према сличним интересовањима, вредностима, као и да узлазно социјално поређење може да подстакне особу да буде бољи човек и напредује у животу.

Сопствени пут

Тако је можда било у друштву с почетка 20. века где се неговао другачији дух, али од тада су се догодиле многе промене. Данас је социјално поређење кост у грлу многима, иако није одрживо по многим сегментима, јер колико год да смо слични по неким параметрима, по некима смо потпуно различити и свако од нас креира лични, јединствени пут.

Због тога је потребно трагати за сопственом стазом док тежимо да испунимо задатке које смо себи поставили, не узимајући у обзир туђу прошлост и темпо.

Цвеће није лепше код другога, само је другачије. Никоме се не забрањује да уређује своје двориште, онако како му се свиђа. Улепшавање дворишта зарад добијања поена од других људи и социјалног вредновања губи смисао и зато је важно да будимо искрени према себи.