У родитељској кући, па још с бабом и дедом
Готово трећина младих у Србији живи с родитељима, чак и када заснују своју породицу, добију дете. Нови попис донеће дуго чекане тачне податке о томе да ли се овај тренд мења
У Немачкој дуже од деценије постоје „куће генерација”. У потрази за одговором како да премосте све већи међугенерацијски јаз, од 2012. у овој земљи ЕУ реализује се програм заједничке адресе старачких домова и школа. „Кућe генерација” смештене су у зградама у којима су у једном делу старачки дом, а у другом школа или вртић.
Најстарији и најмлађи тако деле свакодневицу. Пролазе истим ходницима, заједнички учествују у припреми различитих садржаја, прослављају заједно важне датуме.
Сениори и јуниори деле простор
У САД, у државама где је све већи проценат старијих од 65 година, попут Флориде, такође, отварају објекте „сусретања” сениора и јуниора. Све у циљу изградње бољег односа и неговања саосећања једних према другима.
Припадници различитих генерација узајамно се подстичу и уче оном најважнијем: обостраном разумевању, како би квалитет суживота оних који су се нарадили и оних којима тек следи животно доказивање био бољи.
У САД последњих деценија 20. века дошло је до смањења броја породица које живе заједно у више генерација, да би се тренд прекинуо и кренуо да расте у 21. веку – у супротном смеру. Ка поновној заједници. Процене су да више од 20 одсто становништва САД дели дом с прецима и потомцима, док је осамдесетих година 20. века тај проценат износио тек 12 одсто.
У Србији је живот више генерација под једним кровом, такође, прошао различите фазе.
Стари, средовечни и најмлађи често су у једној кући, стану. Истраживања показују да готово трећина младих живи с родитељима. И када заснују своју породицу, добију дете, остају у родитељском дому.
Нови попис донеће свеже податке.
До тада још увек су актуелни они из 2011. године према којима у Србији у 209.000 домаћинстава живе две породице, а чак 14.500 домаћинстава с три породице. Више у селу него у граду.
Међутим, актуелни, убрзани ритам утицао је да се изгубе ранији обрасци понашања. Старијима се више не персира, не уступа место у аутобусу, не даје предност у реду. То је видљиво на улици свакога дана. Подједнако у руралним и урбаним срединама.
Како заједно живе припадници више генерација и да ли смо као друштво коректни према старима у сопственом дому, потом на јавним местима?
– И јесмо и нисмо. Не може се дати прецизан одговор на ово питање, посебно када се посматрају породични односи – каже за „Магазин” мр Надежда Сатарић из Удружења грађана „Снага пријатељства” – Amity.
У стабилним породицама подразумева се поштовање и међусобно уважавање свих чланова, па када најстарији западну у здравствене и друге проблеме, остали се реорганизују и успостављају стратегије помоћи тој особи.
– У породицама с поремећеним породичним односима, ситуација је сасвим супротна – указује наша саговорница.
И није тајна да се и у нашем друштву тренутно форсира култ младости, снаге, лепоте и брзине, а занемарује се искуство, мудрост и допринос старијих.
– Старији се углавном третирају као терет и гледају кроз призму новца који се из буџета издваја да би им се исплатиле пензије – тврди Надежда Сатарић.
Ипак, она верује да је заједнички живот више генерација под једним кровом могућ, а некада је и нужан, мада се број таквих домаћинстава смањује.
– Чак и када живе под истим кровом, у истом домаћинству, породице се раздвајају и живе у самосталним породицама. Стамбене околности и прилике их условљавају – додаје саговорница Магазина.
У таквим ситуацијама, када су сви под истим кровом, у истом домаћинству, позитивно је што су близу једни другима и увек могу да се испомажу, ако је потребно. Али, шта радити када стара особа оболи од болести која изискује непрестану негу, попут, на пример, Алцхајмерове деменције?
– Нико нема право и не сме да смести у дом старију особу мимо њене воље. Ако је та особа под старатељством, у том случају старатељ одлучује. Природно је да старији у већини случајева желе да остану у свом стану/кући у познатом окружењу до краја – појашњава она.
Ипак, постоје ситуације када не постоје услови или их је тешко обезбедити да се у кућним условима болесној и остарелој особи пружи неопходна нега и одговарајућа подршка. Али, како објашњава Сатарићева, и тада се таква особа мора психолошки припремити за чин пресељења, прихватити реалност и сагласити се са смештајем.
Последње три године живота под притиском пандемије вируса корона одразиле су се на односе и социјалне обрасце понашања и у овој области.
Саговорница „Магазина” указује на позитивне стране за време пандемије короне, појачала се комшијска и међугенерацијска солидарност:
– Старијима је био забрањен излазак из станова, али сви смо сведочили бројним примерима да су им комшије доносиле потребне намирнице, лекове и све што је било неопходно, иако се раније нису ни дружили. Волонтери су, такође, били ангажовани на помоћи, укључујући и младе и то је за сваку похвалу. Све оно што није било добро треба да имамо као наук и да у следећим сличним ситуацијама не понављамо исте грешке.
Намеће се и питање да ли су у Србији сазрели услови за отварање „кућа генерација”, какве постоје у Немачкој?
– Не треба генерализовати ствар, а код нас још постоје вишегенерацијске породице, где се веома уважавају мишљења различитих генерација и где влада толеранција у кући. Истина, све су ређе – примећује наша саговорница.
Ко ће помагати све већем броју старих
Она подсећа и да је држава предвидела могућност за институционални смештај старије и болесне особе када за то постоји потреба. Постоје и дневни центри за старије, као и услуге које пружају геронтодомаћице, којих, додуше, нема довољно. Постоји систем медицинске неге у кућним условима у здравственом систему и патронажна служба.
– Међутим, старо смо друштво са све већим уделом оних којима су помоћ и подршка потребни, а све је мање оних који би могли и требало да је пруже, па се мора о томе више размишљати – поручује Надежда Сатарић.
Старачки дом – једино решење
– Одлука о одласку у старачки дом требало би да се доноси у најбољем интересу за стару особу, али и породицу у којој живи. Често стари сами желе да позне године проводу у друштву вршњака, с обезбеђеном исхраном, лекарском негом и подршком, да имају садржајан живот испуњен разним активностима и удобно стамбено решење, где не мисле да ли је добро грејање и како га обезбедити – каже Надежда Сатарић.
То је понекад нужно решење када стара особа нема обезбеђено стамбено питање, новац да изнајмљује стан, нити сроднике који би јој помогли. Коначно, дом је једино решење и када је старијој особи потребна 24-часовна нега, коју јој ближњи не могу пружити.
Савети за мир у кући
За најстарије:
– не будите досадни својој породици, посебно млађима у кући,
– не кукајте, не будите напорни и нападни, џангризави,
– не мешајте се у живот млађих чланова породице,
– будите толерантни и подстичите младе на решавање тешкоћа, а не стварање још већих.
За млађе:
– негујте позитивни односа према старијима,
– подстичите обострано уважавање и поштовање (то се позитивно одражава на квалитет живота свих и на правилан психосоцијални развој деце и младих),
– гајите љубав и разумевање према најстаријим члановима у породици, вишеструко ће вам узвратити.
