Кинеска соба

Повремено сањам како станујем у кинеској соби. „То је један павиљон, слободно постављен у врту са ливадом зеленом као јаспис, прошараном цвећем, а све у хладовини високих пинија с плавичасто-зеленим крунама, чија боја лако одудара од бледозелених бамбуса. Све лебди у ружичастом облаку. Изнад терасе од малахита лепршају птице, ждралови поносно корачају на својим дугим ногама, паунови шире своје блиставе репове”.

„У павиљону Водених љиљана, хладна усамљеност угнездила се на јастуцима обрубљеним плавом бојом као птица ковач, и у завесама извезеним лотосовим цветовима. Намештај у уметничком дуборезу са металним позлаћеним украсима, гримизни балдахин са масивним сребрним копчама, паравани од црног лака са мандаринским паткама од слоноваче. Шах и лутња.”

„Девојка са очима превученим влажним сјајем јесени, припрема чај са водом од снега сабраним пре пет година са грана у шљивику светилишта Јуан Му Хсијанг. А у великој кући, све је спремно за гозбу: у чашама од зелено-плавог жада преливају се најплеменитија вина, заносни мириси се дижу из крчага од црвеног злата, зашиљени штапићи од тврдог дрвета и сребра забодени су у јела... кувана змајева џигерица, пирјана ситнеж феникса, супа од сребрнкастог шарана, Шапе црних медведа, стопала риђих камила, фино пециво за чај... све сложено у реду по строгим правилима о хармонији боја, контрасту укуса и подударности садржаја, у равнотежи слатког са сланим, киселог са горким, меко поред хрскавог, топло поред хладног.”

Ово су цитати, узети и насумице помешани из кинеских књига „Шљивин цвет у вази од злата” (16. век) и „Снови црвене собе” (18. век). У тој соби и за тим столом ипак нисам ја, јер да јесам, звала бих се гђа Месечина, Јесења хризантема, Летњи цвет, Пролећна шљива, Струк од жада, Снежно око... или већ тако некако.

Још од 13. века и времена очараности Марка Пола, преко векова који следе у којима су се, свемоћним токовима трговине у Европу напросто сливали кинески порцулан, свила, лак, чај и зачини, до 21. века масовног туризма и кинеских четврти широм света, Запад покушава да дешифрује кинески дух. Нарочито су Енглези били упорни у томе. Али све се углавном, у најбољем случају, завршавало Чипендејловим намештајем у кинеском стилу и Голсвортијевим описом кинеске собе у поседу Флер (Сомсове каприциозне ћерке из романа „Модерна комедија” – у наставку „Саге о Форсајтима”), која специфицира предмете за своју собу: „сточићи од црвеног лака, витрина за порцулан, свила на фотељама и прозорима зелена као жад, параван са украсима од слоноваче, пекинезер Тинг - а - линг” (црне њушке, кратких ногу и дугачког родослова) и – умало да заборави – „пекиншка патка за вечеру!”

Шта је у таквој рационалној спецификацији уопште остало од Кине и духа оног који вас не пита: „Колико вам је година?”, већ: „Колико расцветаних пролећа имате?”

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs