Првоаприлски смех
О чудотворној психотерапији која се добија бесплатно и без рецепта, мада некад може да кошта папрено
По библијској легенди о потопу, 1. априла је Ноје први пут са своје пловеће менажерије одаслао голубицу у извиђачку мисију, али вратила се необављена посла. И уместо да се тај догађај спомиње због разочарања и изгубљене наде, у календару је означен црвеним словом као дан смеха, допуштених шала и безазлених смицалица. А када се тај обичај запатио и код нас и ко је коме подметао, ђаво ће га знати. Неки фрагменти су, ипак, сачувани.
Некад давно, сваког 1. априла, београдски кафеџија Жика Тлачинац је широм отварао врата своје механе за све рођене тог датума, да би се већ до подне поприште напунило до врха. Нико није морао да подноси на увид крштеницу, али само се за Чкаљу и газду знало да им је тај датум уписан у личној карти, Мика Викторовић им је био први комшија и славио све што и остали кафански гости, а Владимир Булатовић, иако рођен 8. марта и важио за каваљера по мери госпођа из Афежеа, своје присуство првоаприлским тулумима објашњавао је причом како би због неких мушкараца Дан жена требало изједначити с Даном смеха јер за једини званичан женски празник ионако од себе праве кловнове (ето зашто наше најугледније дневне новине Вибову награду за сатиру не додељују 1. априла, већ 8. марта).
Пре пола века (1972) Дан шале је за одабрано друштво померен на 24. мај, када су Милоје Поповић и Златко Штаубрингер у Палати федерације за рођендан доживотном председнику уручили управо штампану збирку „Тито у анегдотама”, стрепећи да ће им се тај пројекат, ако не измами бар смешак главног јунака, обити о главу, ближој и даљој фамилији преметнути у дан жалости, а Душану Ковачевићу послужити да уобличи барем чин представе „Урнебесна трагедија”. Срећом, насмејао се, а за њим и окупљена свита, па су од тог времена безазлени вицеви на рачун главешина постали друштвено прихватљиви, што значи и некажњиви.
Смејали смо се увек и свуда уз ретке изузетке, последице прегласног шапутања неприкладних политичких вицева, а било је и тога. Они простачки, ако би их ико у тај дан смишљао и препричавао, остајали су изван видокруга јер нису били оперативно занимљиви.
Празник шале је заправо радном народу трајао свих 365 дана, па чак и оних 78 дана 1999. током „милосрдног” гостовања наших бивших савезника и окупатора, када се преживелом грађанству као најпоузданији лек за болно отрежњење нудила књижица афоризама „Бомбар дан” (објављена априла 1999. након обарања „невидљивог”), која се добијала без лекарског рецепта. Јер, хумор је једини „пеницилин” слабијих народа против агресије моћника. Или, духовитост је последња одбрана у којој и кад губимо – имамо осећај супериорности.
Тако је било увек и свуда, па је код нас оно чувено дело Виктора Игоа „Човек који се смеје” препоручивано ђацима као необавезна школска лектира под фирмом комедије мада је можда неколицина надлежних и знала да је реч о трагедији.
Ни ове године нећемо престати са шалом и смехом иако су нам се на леђа поново обрушила силна зла – од пандемије, која прети да нас сатре, или бар прореди, до подједнако опасног рата на Истоку Европе. Јер, по старом народном обичају, смејаћемо им се – из ината!
Иначе, ваља знати да је Дан шале јединствена прилика да се проникне у ону многима непознату мудрост која вели да се стање духа сваког појединца, а с њим и читаве нације, огледа у његовој способности да се смеје – сам себи.
