СТИЛ СТАНОВАЊА

Ловачка со6а

Опис ентеријера ловачке собе подразумева много масивног дрвета којим су обложени под и таваница, али и обавезни камин, коже животиња, трофеје на зидовима

(Илустрација Радмила Милосављевић)

Ловачка соба је слојевит појам, у веома широком распону од скромне, скривене међу стаблима, колибе-брвнаре, налик на ону у којој је љубавник леди Четерли, својом шумском страшћу очаравао Лоренсову белопуту хероину, до оне друге (опет енглеске), из Голсвортијевог „Конца дела”, где се у собама „већ данима шири исти мирис парфема, цвећа, дувана, књига и јастука по диванима; тих дана сви пуше исте луле и убијају исте птице, док пси врте репом на исти начин, штекећу истим лавежом и јуре исте зечеве, а даме доручкују исти доручак у постељи или ван ње, стављају соли у исту каду, играју исте игре и слажу се међусобно уз исто размимоилажење.”

Овај други опис боравка на имању у сезони лова на (пернату или длакаву) дивљач, наводи на клишетирани опис ентеријера ловачке собе, који подразумева:

– много уграђеног, масивног, често скупоценог, природног дрвета на поду, зидовима и таваници,

– много аутентичне, природне коже, свуда около, а нарочито на фотељама и меком, тапацираном намештају за излежавање, као и на поду у виду простирке од меког крзна неке топле зверке, медведа, риса, вука, са понекад препарираном главом и искеженим чељустима,

– камин, са живим пламеном и мирисним цепаницама,

– слике на зиду са сценама из лова, на којима су хајкачи, ловци, пси гоничи, цуњавци, птичари, па лисице и зечеви, срне, шљуке и патке, уз пејсаже и хоризонте, небеса и шумски мрак,

– и најзад, оно без чега не може били ниједна ловачка соба на свету а то су трофеји: рогови, раскошни, од јелена, спирални – од муфлона, сабљасти – од козорога, па кљове дивљег вепра и пуњене птице свих врста...

У средњем веку лов прераста у витешки спорт и привилегију краљева и племића. Некада су људи ловили да би се прехранили, данас лове да би се забавили

Некада су људи ловили да би се прехранили, данас лове да би се забавили. Код старих народа, лов је поред осталог служио и за стицање храбрости – била је то стална вежба за физичко васпитање народа. У средњем веку лов прераста у витешки спорт и привилегију краљева и племића. Проналаском ватреног оружја у 16. веку, лов губи романтични ореол који је красио витезове, док су се служили луком и стрелом.

А стрелу је носила још и Артемида, митска грчка бо- гиња лова, кћер Зевсова и сестра Аполонова, чиста супротност Афродити - богињи љубави; неукротива девица, која је, трчећи кроз горе и шуме, са ловачким псима, увек била спремна да одапне стрелу и казни оне који јој се супротставе. Господарица дивљих звери, таманила је умиљате срне чим би овима пало на памет да потраже љубав јелена. Ипак, младунце није дирала, а као вечној девици, људи су јој жртвовали животиње док су око ње играле девојчице као рнале медведице.

Али, нису митске приче оне праве које се данас причају у ловачким собама за време сезоне лова на дивљач. Уз кувано вино и румене образе, ловци обично сањају неке сасвим друге приче.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs