Постмодернистичка соба

Све је почело с „Прустовом фотељом”, коју је 1979. године креирао познати италијански архитекта Алесандро Мендини, дизајнер и теоретичар, уредник надалеко чувеног часописа за архитектуру, ентеријер, дизајн и уметност „Домус” и оснивач контроверзног дизајн студија „Алхемија” у Милану. Ова фотеља има облик фотеље у стилу Луја XV, али оно што је разликује то је мебл-штоф, са дезеном „скинутим” са сликарског платна славног поентилисте Пола Сињака с краја 19. века. Значи – тачкасто, па у нијансама. И поврх свега, име – „Прустова”. Зашто Сињак, зашто Пруст, зашто Луј XV?

Уместо одговора на то питање, дизајнер иде даље, па креће да „тачка” све по соби: под, зидове, таваницу, затим лампе, стару стилску комоду и најзад „Блаупункт” телевизор – последњи модел.

Овакав предлог за собу наших снова ипак пре личи на дечју игру него на озбиљни дизајнерски подухват. Зар су дизајнери постали тако неозбиљни? Неко ће то можда протумачити као жељу за провокацијом у служби истицања сопствене екстраваганције и то путем својеврсног дизајн-скандала, као пубертетско понашање уз игнорисање поседелих старина, каква је у овом случају фотеља у стилу Луја XV. Има и тога. Постмодерни покрет у дизајну и архитектури коренима је повезан с Њујорком, с Америком, која је у недостатку сопственог стила адаптирала вредности старих цивилизација и њихових стилова, тако да их је могла прогласити својим. Ипак, ако Америци и то треба, Италији сигурно не треба. Она има аутентичних старина у изобиљу, све старија од старије.

Оно што је италијанске дизајнере окупило око идеје постмодернизма, то је више жеља за променом, то је отпор ароганцији функционализма и рационализма, отпор оној архитектури која је нове градове претворила у спаваонице широм света, наше куће у бројеве, наше собе у збирке униформисаних предмета. Тросед на којем желимо да одсањамо своје снове само је један у низу истоветних на спрату безличног солитера.

И док модерне солитерске архитекте живе свој монотони живот, заштићени бедемом ограничења и регулатива, са строго дефинисаном поделом на оно „како се сме и како се не сме” пројектовати кућа, дотле „побуњеници” у ентеријеру и дизајну трагају за новим односима боја, облика, симбола и декорације, који ће унети радост стварања у наше монотоно опремљене собе.

И шта сад? Да ли да кренете у „тачкање” собе коју очима више не можете да видите? Не, никако, јер то би могло и вас да одведе у стереотип. Измислите нешто друго. Старих фотеља, сликарских праваца и књижевних чаробњака има довољно да свака соба буде другачија, па да и ваша буде само – ваша.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs