Како је Рајс збијао шале с ловцима
Дружећи се с члановима ловачког удружења из Великог Градишта, чувени швајцарски форензичар и осведочени пријатељ Срба умео је и да измисли понеку анегдоту у коју су многи поверовали
Колико је др Арчибалд Рајс волео Србе и Србију опште је познато. Зна се и какве је опоруке оставио, посебно у књизи „Чујте Срби, чувајте се себе”, с ким се дружио, коме је све помагао. Наизглед, о овом швајцарском форензичару, публицисти, доктору хемије, професору на Универзитету у Лозани, прилично се тога зна. Оно што је требало да се испише у његовој биографији, одавно је учињено. Био је странац, а ипак већи Србин од многих Срба, истовремено и пријатељ нашег народа у најтежим данима.
Упорни истраживачи се, срећом, не задовољавају већ познатим чињеницама, настојећи да пронађу нове детаље из његовог боравка у Србији. Пошло је то за руком и угледном хроничару и новинару из Великог Градишта Жарку Живановићу, који је истраживао Рајсово дружење с овдашњим ловцима.
– Многи тадашњи виђенији људи долазили су у Градиште да би ловили, учествовали у хајкама на дивљач или бекријали на ловачким забавама – приповеда, за „Магазин”, Живановић. – На позив Ђорђа Ђоке Ђорђевића и његовог брата Павла, овај крај су, због лова, походиле многе дипломате, лекари, судије, начелници, високи полицијски службеници.
Паштета од пацова
Ловци би тумарали по шумама, завиривали у сваки кутак недођије Рамског рита, а онда одложили пушке, већ унапред обавештени да ће их домаћини угостити на заједничком, веселом пикнику. По већ устаљеном обичају, на трави би распрострли чаршаве или шаторска крила, а онда ређали ђаконије донете од куће. Причало се да је нуђена разноврсна храна, посебно специјалитети овог краја, и да је једино недостајало „од птице млеко”.
– Једном таквом лову, а потом и пикнику као гост је присуствовао и др Арчибалд Рајс, о чему је забелешку оставио већ поменути Ђока Ђорђевић – показује наш саговорник старе фотографије градиштанских ловаца.
– Он је Рајса позвао да дође у ове крајеве, а кад је позив прихваћен, организован је лов с пикником њему у част.
Атмосфера на дружењу опуштена и срдачна, сви збијају шале. Рајс, чини се, предњачи у томе. Зато је и одлучио да се мало поигра с домаћинима, међу којима је највише било локалних ловаца. Одмах им је понудио „специјалну паштету”, коју су сви пробали и несебично хвалили. Они знатижељни нису могли да издрже па су уваженог госта питали каква је то паштета?
– Ах, паштета – нећкао се славни форензичар.
– Од пацова је, али не од обичних, већ од посебно узгајане врсте.
Лице му се, кажу, уопште није померило кад је то изговорио, иако је вероватно хтео да пукне од смеха. Знајући да је познати и признати научник, да је „изучио високе школе”, готово су сви поверовали у његову причу, и свима је, наравно, кнедла стала у грлу. Али, гост је гост, посебно какав је био др Рајс, и зато се нико није усудио да покаже гнушање, још мање да га, недајбоже, критикује. Сви су се, брже-боље, латили још већих количина вина „да што сигурније исперу грло од те, дозлабога чудновате паштете”.
Дружење је настављено, све је протекло у најбољем реду, драги гост срдачно је испраћен, уз загрљаје с три пољупца и жељом да опет дође. Паштету више није спомињао, нити је рекао да је прича измишљена. Оно што се поуздано зна, на ловачкој софри паштета је, доцније, избегавана у широком луку и дуже време се нико није усуђивао да је помене, био ловац или гост. Од свега је остала само анегдота која се и данас препричава.
Гостили и краља Милана
Овај део Србије је, пре више од једног века, био веома шумовит, с конфигурацијом терена погодним за узгој и размножавање, углавном ниске дивљачи. Највише су на нишану ловаца, који су често залазили у атаре око Дунава, Пека, Рама, били зечеви, шљуке, дивље гуске. Сачувана је прича да је овде неколико пута ловио и краљ Милан Обреновић.
– После једног таквог лова – открива Живановић – краљ је посетио затвор у Великом Градишту. Обилазећи затворенике, дошао је до једног ковача и заподенуо разговор с њим. На питање зашто је ту, добио је одговор зато што је „вршком” ловио ситну рибу у Пеку. Краљ га је укорио, рекавши да је прво требало да сачека да она порасте, па да је тек онда лови.
Ковач не само да је био прилично сналажљив и разборит, већ се није предао, макар се пред њим налазио и сам краљ.
– Али, господару – наставио је монолог – могу ли буља (гргеч) или шљивоноса да порасту као моруна? Дабоме да не могу.
Краљ се, потврдио је касније неко из његове свите, од срца насмејао овој досетки и наредио да се ковач одмах пусти из затвора. Да је владар волео лов, а пре свега псе, сведочи и разговор с Градиштанцем Димитријем Митом Мирковићем, познатим браваром и његовим личним пушкаром. Приликом једне посете вароши, Мита је краљу поклонио два расна пса, а овај њему лепо урађен штап из којег је могао да се испали један метак!
Ловци из Великог Градишта дружили су се с колегама из Банатске Паланке, Голупца, Пожаревца, Смедерева. У посету су одлазили коњском запрегом и чезама, а пратила их је музика.
Удружење је обнародовало правила када и како може да се лови, а непоштовање је строго кажњавано. Да све није остало на упозорењима или мртво слово на папиру сведочи и случај кад је срески начелник казнио једног сељака из Ђуракова зато што је затечен у шуми с пушком и псом хртом, иако је лов био забрањен. Узалуд је несрећник објашњавао да ништа није уловио, да није пуцао, већ се „само шетао шумом”. Казна му је врло брзо стигла на наплату.
И други виђенији људи из Србије долазили су у ове крајеве да би ловили, а често и без пушке – да би уживали у гостопримству ловаца. У песковитим деловима општине једно време било је толико зечева да ловци нису потезали пушке, већ су их ловили мрежама, а потом извозили. Месо од дивљег зеца најчешће се јело код богатијих породица. Издашно се користило и у средњем веку, посебно на трпези Немањића, с тим што је било намењено занатлијама и сељацима, док су јагњећем печењем нуткани ратници.
ОСНИВАЧИ ТРГОВЦИ И ЗАНАТЛИЈЕ
Удружење ловаца из Великог Градишта основано је 2. августа 1898. године, на Св. Илију. Као оснивачи помињу се познате занатлије, трговци и неколико сељака. Једини интелектуалац међу њима био је Отон Светозар Драшкоци, син апотекара Морица Драшкоција. Дугогодишњи благајник Димитрије Мита Мирковић, звани Чврга, бринуо је да каса никад не буде празна. Док је он пребројавао сваку пару, ловци су претраживали шумарке и долове у атару Градишта, у потрази за разноврсном дивљачи.
ВИЛА „ДОБРО ПОЉЕ”
У знак признања за све што је урадио за српски народ, др Рајсу је 1921. поклоњен плац у Топчидеру на коме је он, по пројекту грађевинара Лазара Лацковића, саградио вилу, пре би се рекло једноставну кућу, по имену „Добро поље”. Назив је добила по месту у Македонији на којем се одиграла једна од пресудних битака на Солунском фронту 1918. године. Изгледала је попут сеоских кућа у Србији: приземна и једноставна, са само четири просторије. И унутрашњост је уређена у духу Рајсових идеја о српском селу.
