Интелектуалци ниских страсти

Најпаметнији, најобразованији, најталентованији и најутицајнији људи једног времена, они који су својим идејама мењали поглед на свет, померали границе у филозофији, етици, науци и уметности нису били истовремено и морални узори, чији би приватни живот потврдио оно што проповедају. Напротив!

Углавном су саможиви, уображени, себични, самољубиви до граница нарцисоидности, манипулативни, надмени, сујетни, егоцентрични, неосетљиви на туђе патње и глуви на мишљења других, склони саморекламирању и извртању истине у сопственом интересу. Неретко су пијанци, женскароши и морални слабићи.

Хемингвеј и седам живота

Слабости шармантног, талентованог и храброг америчког писца и новинара кога су обожавали и у Шпанији, Француској, на Куби, већ су, додуше, познате широј јавности. Неумереност у алкохолу Ернесту је на крају ипак дошла главе, али је задивљујуће колико пута га је судбина сачувала. Џонсон ређа странице и странице застрашујућих догађаја. Хемингвеј се, наиме, безброј пута повредио док је играо фудбал или бокс, у рату га је 1918. закачила граната, две године касније исекао је табане пијан ходајући по стаклу. Задобио је унутрашње крварење кад је, опет „под гасом”, пао преко стуба у пристаништу. Поред осталог, сам је себе погодио харпуном кад је 1935. ловио ајкулу. Следи неколико саобраћајних несрећа (у аутомобилима, авионима, броду) с потресима мозга, ломовима главе, руку и ногу и кичмених пршљенова. Пијанство је оставило трага и на Хемингвејевом стваралаштву, које је постајало све лошије, такорећи пародија ранијих врхунских текстова.

Варалица Русо

Тако неке од највећих мислилаца, реформатора и хуманиста, од доба просветитељства па до наших дана, види Пол Џонсон, познати енглески историчар и (конзервативни) новинар, аутор књиге „Интелектуалци” која је својевремено подигла велику прашину у јавности, а недавно је у издању „Лагуне” преведена и на наш језик.

Први од одабраних великана, Жан-Жак Русо својим учењем желео је да човечанство промени набоље. Осамнаести је век, у Француској и широм Европе коначно почиње да опада моћ цркве, све више се говори о људским слободама и праву на лични избор, о потреби образовања, о социјалној правди. За то се енергично залаже Русо, харизматични, слаткоречиви самоук, који се опробао у 13 занимања (био је, поред осталог, гравер, лакеј, музичар, службеник, пољопривредник, богослов, благајник), али је себе доживљавао пре свега као писца и друштвеног реформатора.

На путу ка племенитом циљу, међутим, није се либио да користи туђи утицај и новац, да лаже и вара, и без имало стида, захвалности или кајања живи на рачун богатих жена и пријатеља. Био је уважен и успешан, а ипак је стално кукумавчио и жалио се. Овај хипохондар, шкртац, недружељубив и непријатан човек ипак је увек био окружен поштоваоцима јер је, како пише Џонсон, користио осећање кривице код повлашћених.

Бездушни Шели

Песник Перси Биш Шели је други пример. Савршенство стихова је изнедрио опседнут, немилосрдан мушкарац, склон емотивним уценама, суров према мајци и многобројним љубавницама, једнако лош и као отац, и као син. Према Џонсону, млади енглески племић прекршио је све моралне законе свог времена, а највеће жртве биле су девојке које су се жртвовале на олтару његових фантазија.

Карл Маркс

Карл Маркс, творац замисли о свету правичности и једнакости, која је покренула најдрастичније друштвене и политичке промене у 20. веку, заступао је интересе пролетеријата, а да никад није заправо упознао ниједног пролетера. Није обилазио фабрике и разговарао с радницима, нити је властитим очима истраживао положај сиротиње. Био је кабинетски научник, а његово најзначајније дело „Капитал” настало је, тврди Џонсон, добрим делом преписивањем резултата туђих истраживања и увида, намерним искривљавањем чињеница како би доказао сопствене ставове, коришћењем застарелих, нетачних и лажираних података и цитата извучених из контекста.

У приватном животу „отац комунизма” био је склон насиљу, неспособан да управља новцем, жудео је за влашћу и имао потребу да непрестано искоришћава своју околину, тврди аутор. Пргаве нарави, свадљив и осветољубив био је и узор нездравог живота: мало се кретао а превише јео, много је пушио и пио, ретко се купао и једва да се умивао (па је патио од поткожних чирева који су га чинили раздражљивим).

Женскарош Сартр

Жан-Пол Сартр био је врхунски егоиста, пише Џонсон. Размажени јединац уживао је неподељено обожавање мајке и деде, а касније и многобројних жена, међу којима се ипак издвајала Симон де Бовоар. Он је више пута показао своју колебљиву и несталну природу. Предводничке идеје су му обезбедиле статус водећег интелектуалца, али да би остао у центру пажње јавности, и кад су политичке и друштвене прилике почеле да се мењају, прихватао се активности и ставова који су били далеко испод његовог нивоа.

Према Џонсоновом писању, од многобројних потомака Карла и Џени, који су – услед Марксове неспособности да барата новцем – таворили у великој беди (била би још гора без помоћи Фридриха Енгелса), ниједно није претекло, али јесте Марксов ванбрачни син Хенри Фредерик Дермут, кога никад није званично признао, а добио га је с једином представницом радничке класе коју је добро упознао – кућном помоћницом Ленхен.

Хенрик Ибзен је крајем 19. века из корена променио начин размишљања о друштву не само своје генерације, већ и наредних поколења. Норвешки писац позивао је на индивидуалну побуну против старог режима забрана и предрасуда.

Џонсон истиче његов несумњив интелектуални допринос, али указује и на неке лоше личне особине. Као усамљени самоук, који се дуго злопатио због немаштине, написао је драме, које су допирале дубоко до срца и умова људи, али он сам се држао подаље од друштва. Пио је, и то много, у самоћи, увек отмено одевен – био је веома сујетан на свој изглед. Опсесивно је жудео за признањима, и то – ордењем, којима се китио у свакој прилици.

Лав Николајевич Толстој

Божји брат Толстој

Лав Николајевич Толстој је још за живота постао оваплоћење умности, врлине и хуманости у родној Русији, па и шире. У његову кућу у Јасној Пољани долазило се као на ходочашће или поклоњење великом писцу. Дела која је за собом оставио потврђују његов значај и таленат. Али, пише Џонсон, толико је био уверен у своју генијалност, изузетност и етичност да је веровао да је божији брат, штавише, старији божији брат!

Титула и порекло испуњавали су грофа Толстоја посебним поносом, који је временом прерастао у таштину; сматрао је да је „рођен да влада”, у окружењу се понашао као властелин. Видео је себе као „вођу народа”. Да би доказао да је у суштини једноставан човек, одевао се у скромно сељачко одело, обављао грубе пољске радове, чак се (неуспешно) упустио у пројектовање пољопривредних машина.

Упоредо с високим циљевима, међутим, опседале су га и ниске страсти. Од ране младости јурио је сукње, и све до позних година у његовом животу смењивале су се Циганке, козакиње, сељанчице, па и проститутке. Ни брак то није изменио.

Многи интелектуалци (и такорећи сви које је Џонсон уврстио у своју књигу) „усрећитељи човечанства” грубо су и слепо запостављали појединачне особе, најчешће оне које су им биле најближе.

То се односи и на Бертолда Брехта. Светска слава коју је стекао својим превратничким драмама била је у нескладу с његовим аутократским и манипулативним понашањем у приватном животу, грубошћу и (политичком) превртљивошћу, оцењује Џонсон, а стваралачка оригиналност и креативност с „леденим односом” према женама.

У последњем поглављу „Бекство разума” аутор се, поред осталих, бави Џорџом Орвелом, Бертрандом Раселом, Ноамом Чомским и Рајнером Вернером Фасбиндером, са саветом читаоцима да буду опрезни кад интелектуалци устану да им држе проповед. Џонсон сматра да њихови савети нису мудрији, нити су они као узори достојнији од било којег насумично заустављеног пролазника на улици.