Острво архангела Михаила

Французи га зову Мон Сен Мишел, а ми смо га од првог тренутка преименовали у манастир архангела Михаила. Светац је исти, без обзира на то како се његово име изговара – први од седам арханђела, заповедник небеске војске. Чак и водичи кроз овај манастир, који годишње посети 3,5 милиона туриста, током приче о Сен Мишелу спомињу да је светац „преузет негде с истока”. Из православља, била је наша аутоматска мисао.

Издалека личи на дворац из Дизнијевих бајки, чија се раскош некако сместила на тесној стени окруженој водом. Први поглед нам је јасно рекао зашто се налази на листи светске баштине Унеска и зашто се сматра једним од најчудеснијих места на планети.

Бенедиктински манастир

Утисак да сте залутали у неко прошло време употпуњују коњи који кочијама довозе туристе до манастира, јер се мали број њих одлучује да пешачи од оближњег села, које је удаљено неколико километара и представља последњу тачку до које је могуће доћи колима или аутобусом.

Ми смо се одлучили за пешачку туру, уживајући у погледу који одузима дах. Прилаз манастиру и острву је у давна времена био могућ само током осеке или чамцима, а онда су крајем 19. века направили превлаку којом данас стижу туристи.

Заправо, цело острво од 55.000 квадратних метара обухвата бенедиктински манастир, који је изграђен у 8. веку. По легенди је 708. архангел Михаило наредио бискупу Авранша да овде сагради цркву. Када бискуп није на то пристао, арханђео му је врелим прстом направио рупу у лобањи (бискупова лобања се данас чува у цркви у Авраншу, мада наука тврди да је ова лобања пореклом из неолита).

Успон до врха манастира није лак за оне који немају кондиције, поготово ако сте пре тога пешачили превлаком од села, али је то сјајна прилика да се направе невероватне фотографије. Туристе на сваком кораку прате галебови, стварајући утисак медитеранске атмосфере.

На наше изненађење, током успона нисмо видели ниједну продавницу сувенира, нити радњу с водом и храном, само реку људи који мирно, ногу пред ногу, иду ка врху и успут фотографишу.

Чули смо да је у манастиру остало седам монаха, али их нисмо видели. Унутрашњост цркве на врху је сва у каменим луковима, а највећу пажњу заокупља огроман точак уз помоћ којег су монаси подизали храну и остале потрепштине из подножја манастира.

А ако сте помислили да Французи не знају да зараде, грдно се варате: вашар почиње након обиласка манастира (улаз је осам евра), док се стрмим уличицама спуштате у подножје острва. Приликом силаска готово да не може да се корача од гужве, а уске улице су начичкане продавницама и ресторанима средњовековног изгледа.

Ми смо опет одабрали неуобичајену трасу: вратили смо се у село без куповине сувенира, где смо у ресторану којег окружују скулптуре шарених кравица, за 20 евра, наручили чашу домаћег вина и пицу „нормандија”. Била је савршена.

Три сата од Париза

На изласку из села, одмах до рампе за возила, налази се туристички центар у којем су, уз информацију о времену поласка првог следећег градског аутобуса који вози до железничке станице удаљене сат времена вожње, уредно записали да смо из Београда, Србија.

Уколико желите да дођете до манастира из Париза, а немате ауто, савет је да се карта за ТЖВ (брзи воз) купи унапред, електронским путем. Карта у једном правцу кошта око 100 евра, али је могуће с попустом наћи повратну за 54. Пут од Париза траје око три сата, удобним и брзим возом, а потом се преседа у аутобус с љубазним возачима који ће вас прво опоменути да вежете појас, а онда с поносом објашњавати где сте дошли и шта ћете видети.

А видели смо – чудо.

Од опатије до затвора

Острво се налази у каналу Ламанш, на ушћу реке Кеснон, у близини града Авранша и границе Бретање у департману Доња Нормандија. До изградње прве цркве у осмом веку острво се звало Мон Томб јер је подсећало на узвишење гробне хумке. Године 965/966. једна група бенедиктинаца овде је основала манастир. У наредним вековима краљеви и војводе су финансирали изградњу а, како смо чули, није било француског краља који се није гостио у дворани на врху манастира. Грађевине су страдале у Стогодишњем рату, када их је бомбардовала енглеска артиљерија. Опадањем значаја цркве у доба Француске револуције опатија је напуштена 1790. године, а монаси су се вратили тек 1969. године. У међувремену, острво је служило и као затвор с циничним именом „Слободно брдо”. Острво је проглашено француским националним спомеником 1974. године, после чега је почео период рестаурације манастирских грађевина који траје до данас.