Суштина свих наших регата је – масовност, како се некад говорило. Дружење!

Када је пре тачно четири деценије „Илустрована Политика” најстарији илустровани часопис ондашње државе, чедо наше куће, организовала прву Регату одмора и забаве, акција је надмашила и најлуђе маштарије.

Шта је то што некога преобрати да лагодност уживања по луксузним туристичким одредиштима жртвује у корист пустоловине на граници издржљивости, па и безбедности?

Прва пре 40 година

Наиме, та авантура је неупоредиво јевтинија (сав провијант се купује навелико, а јело припрема у кућној, односно бродској радиности, с пецањем за „обогаћивање јеловника”). Гориво за бродске и ванбродске моторе кошта бар упола мање него аутобуска карта за једног путника на истоветној релацији, избегава се једноличност рутине – доручак, плажа, купање, сунчање, видање опекотина, болно вађење јежевих бодљи, вечера, па у кревет... Упознају се занимљиви људи, на тим пловидбама сви говоре српски, стекну се искрени пријатељи (препознају се лако у невољи). Ужива се у лепоти крај које се споро промиче, с могућношћу да се гдегод и пристане, а сваки нови дан је друкчији, непоновљив.

То је бекство од испрограмираног живота (животарења) и свакодневне доколице, лоше телевизије, сумњивих новина, ишчитаних књига, прохтевног брачног партнера, досадно насртљиве деце, бахатих комшија, немилосрдних поверилаца и извршитеља...

Али, ево подсећања како је ова необична авантура почела. Те давне 1979. из Савског рукавца поред Аде Циганлије, тада већ залива, за командним бродом, тако рећи отписаним „Ковином” Југословенског речног бродарства, са Тозом и Иком, искусним матрозима као капетанима, отиснула су се у непознато 83 чамца, искићена заставама и цвећем. Већ наредне године, лавиринтом река и канала непрегледног „панонског мора” испловило је знатно више њих, а број чланова посада, нових аргонаута, био је бар двоструко већи и на свакој следећој регати досезао границе снова. Пробили смо лед, надаље је било све лакше. И лепше!

Било је то неочекивано откриће – да реке заиста спајају људе, а шајке, фишерци и понека пасара не служе само за рибарење и хитно пребацивање с обале на обалу, већ да се на њима може пловити и без озбиљнијег циља, због дружења или пуког задовољства. Познати недавно преминули репортер Јова Антонијевић био је најчешћи и највеселији вођа пута таквих скитачких авантура, предани хроничар и сакупљач „пловећих анегдота”. Он је открио и како се сапутници, сваки на свом чамцу, друже на овом карневалу. Једноставно, не плови се ноћу, а и по дану застану тамо где им се свиди, да никуд не журе. А, када уђеш у преводницу, хтео-не хтео, мораш да се дружиш, уз весело размењивање хране, а нарочито пића, као „подлогом”, а с гитаром, усном или ручном хармоником и песмом као музичком пратњом.

Пловило се и ван граница земље, па житељи Сегедина и данас са сетом спомињу неколико гостовања веселих комшијских регаташа.

Ту нашу регату „потопили” су распад некад заједничке државе, ратови у окружењу и следствена криза, али, срећом, није и заборављена. Данас су пловећа дружења настављена другачије, разноврсније, па чак и луксузније.

Не могу се пребројати

Регата, осмишљена у редакцији „Илустроване Политике” није била заштићена као „интелектуална својина”. Свако је могао да заплови на сличан начин, чак и истим током, па је врло брзо установљено да је већина река и потока у Србији и окружењу пловна. Најбрже су реаговали Црногорци са сплаварењем (или рафтингом, како се каже на црногорском) по Тари, што је одмах прихваћено и низводно кад је од Шћепан поља, од састава Таре и Пиве, до Вишеграда кренула следећа, па од Бајине Баште весело друштво наставило да „навига” Дрином све до Зворника и великог и Малог, а од Малог Зворника до Бање Ковиљаче протегла се још једна... и тако редом. Шта тек рећи за пловидбу питомом Моравом...

Добили смо затим и Неготинску малу регату Тимоком од Тамничког моста до Тричковог кладенца, свих десет километара, Златарску регату по истоименом језеру, Спуст без граница Ибром, Грделичку регату која плови Јужном Моравом целих осам километара од Предајана до Грделице, Регату Река што плови Тамишом, од ушћа 40 километара узводно до Опова... ко ће их побројати!

Рођене су и много безбедније регате, оне „на тихим водама”, обично једриличарске или кајакашке, а најчешће на Дунаву, између Голупца и Рама где је моћна европска река и најшира и најмирнија... пре него што се сјури у Ђердапски теснац, највећу и најопаснију клисуру Старог континента.

Без глисера

Иако је по дефиницији регата надметање у вештини и брзини пловидбе, код нас је то значење измењено и носи поруку веселог воденог дружења, без метра и штоперице. Због тога, иако нико не би бранио, на регатама ретко кад има глисера и њихових власника склоних тркама или сличним акробацијама.

С друге стране, има показивања. Наиме, с растом животног стандарда и реке постају својеврсне „модне писте”, па уместо склепаних кршева њима све чешће плове и прилично луксузни бродићи или јахте...