Огледалце – дамски сточић

Огледало има посебно место, како у дизајну ентеријера тако и у историји женске лепоте.

Ово је веома упрошћена констатација јер у разним епохама, религијама, а нарочито у историјату симболизма, огледало је и симбол истине, искрености, тајне срца и свести, затим чистоте духа, мудрости и знања... По једном источњачком веровању, огледало прекривено прашином симбол је незнањем помраченог ума.

Огледало је и знак склада, а у древној Кини представљало је знак љубавног јединства па тако, ако се разбије, једна половина може превареном да открије неверство оног другог.

Што се ентеријера тиче, примена огледала је поприлично захтевна јер није свеједно на ком месту у просторији ћете га поставити.

Ако га поставите тако да се у њему огледа лепо зеленило, слика или детаљ који заслужује пажњу, онда сте га добро поставили.

Ако се у њему огледа чивилук претрпан капутима или уобичајени собни неред, онда ћемо имати дуплирану слику нечега што не желимо да гледамо ни у основној верзији.

Ипак, женска сујета је главни циљ добро лоцираног огледала у соби, где ће власница моћи да провери резултат свога труда уложеног у сопствени изглед. „Желим да изгледам лепо, себи и другима”, каже жена затвореном тоалетном сточићу испред себе, док овај ћути у свом склопљеном стању, затворених фиока и спуштеног огледала. На њен захтев, сточић се отвара и претвара у раскошно леп комад намештаја сличан лептиру раширених крила. Подиже своје огледало и отвара своје фиоке пуне парфема, пудера, кармина, крејона, руменила, помада, али и накита, наушница, огрлица, наруквица... Фиоке дамског тоалетног сточића томе и служе, оне имају своје тајне преграде, своју интиму намењену женској лепоти.

Ово је сјајан пример разумевања дизајнера и онога коме је тај дизајн намењен.

Пјетро Кјеза (1892–1948)

Италијански дизајнер, потиче из уметничке породице која је дошла у Италију из Швајцарске. Рођен је у Милану. Завршио је школу за дизајн и рано се запослио као приправник у Студију за дизајн намештаја и декорацију ентеријера Ђовани Батиста Ђаноти у Милану. Учествује на Интернационалној изложби декоративне уметности и индустријског дизајна у Паризу 1925. године. Убрзо се осамостаљује, отвара сопствени студио, дружи се с авангардним дизајнерима као што су Ђо Понти, Микаел Марели, Томазо Бузи, Паоло Венини... Прихвата идеје умереног модернизма, залаже се за врхунски квалитет. Године 1933. постаје уметнички директор чувеног Фонтана Арте, чији су оснивачи били Ђо Понти и Луиђи Фонтана. Постаје познат по изради намештаја од стакла, које га као материјал одушевљава. Постаје познат и по начину обраде стакла, нарочито по специјалном поступку сечења и обраде ивица. Поред намештаја израђеног у целости од стакла, радио је и најразличитије комбинације стакла и дрвета. Један је од најистакнутијих представника италијанског арт-декоа.

Арх. Радмила Милосављевић

www.dopisna-skola-ambijent.rs