Намештај или скулптура

На Карабиновом намештају прелепа женска тела од махагонија пате и моле за милост. Уметник је сматрао да је то добар начин за примену уметности у свакодневном животу.

Шта је ово? Столица-скулптура, садо-мазо намештај или нешто треће? Признајем да не разумем овог Карабина и његову поруку о украшавању намештаја што би требало да значи примена уметности у свакодневном животу. Да ли ико може спокојно да се завали у ову полуфотељу и лепо наслони главу на јастуче обешено о горњу ивицу леђног наслона, ако зна да иза његових леђа виси прелепа жена (додуше, не од крви и меса већ од скупоценог махагонија), у понижавајућем положају, спутаних колена (која стабилизују дрвену конструкцију столице), смотаних руку (које придржавају јастуче на које сте управо спустили главу)?

Њено прелепо тело се мучи, њен прелепи профил вапије за помоћ, њени леђни мишићи су напети до бола док гола стопала моле за милост – да се спусте, да додирну тло и нађу ослонац. Она је постиђена, она трпи, она се пита колико ће још моћи да издржи. „Веома, веома дуго” – одговара уметник, „јер нико у ствари и не зна да постојиш, твоје тело и твој бол нико не види, ти си задња страна наслона окренута зиду који нити види, нити чује нити га је брига како ти је”. Па шта је онда то? Зашто је Карабин вајао прелепа тела жена да би их у немогућим позама стављао на столице, фотеље, кревете и ормане?

Ни друге скулптуре нису боље прошле. На ормарима чуче склупчане, згрчене и опет придржавају нешто – врата или горњу плочу библиотеке. И све су лепе, понижене и болно пате. Не могу да разумем уметника. Један колега, коме се овај намештај допада, објаснио ми је: „Шта је ту чудно? Зар каријатиде на Ерехтеону на Акропољу, већ више од две и по хиљаде година, на својим главама не носе тоне камена?” Тачно. Сви их обожавамо и дивимо им се. Само, оне су својим поноситим ставом успеле да нас убеде да им није тешко, што код Карабинових женских скулптура није случај.

Франсоа Руперт Карабин (1862–1932)

Рођен је у Севернеу у Алзасу да би већ као дечак с породицом прешао у Париз. Са 11 година (1873) почео је да ради као гравер камеја. Истовремено је ишао у вечерњу школу цртања, а касније је радио као вајар архитектонских украса на зградама. Године 1884, будући активан у уметничким круговима, постаје један од оснивача Друштва независних уметника (Société des Artistes Indénpendants) и активно излаже на изложбама овог друштва. Пријатељи су му били Тулуз Лотрек, Мане, Гале... Истовремено почиње сарадњу с колекционаром Хенри Монтадоном и за његове потребе дизајнира ормаре за књиге-библиотеке. Његов дизајн има масивне структуре и готово увек је украшен упечатљивим женским фигурама-актовима, израђеним у дрвету. Године 1890. његови радови били су одбијени за излагање на изложби „Независних”, да би следеће године доживео успех излажући дела примењене уметности на изложби Националног друштва Лепих уметности у Паризу. Поред намештаја, дизајнирао је накит и предмете од керамике. Истицао се сопственим стилом, а од 1919. постао је професор и директор Школе декоративних уметности у Стразбуру.

Арх. Радмила Милосављевић

www.dopisna-skola-ambijent.rs