Корен – љут и здрав

Рен се као храна, али и као лек од давних времена употребљавао на нашем поднебљу. Одавде се проширио на цео свет и највише се цени због великог белог корена који може да досегне и до метар и по дужине, а дебљину пет до шест центиметара. Оно што га разликује од, на пример, шаргарепе или целера, који су му најсличнији по облику, јесте љути укус; толико јединствен и јак да „пали” непце, али на начин другачији од, рецимо, љуте паприке.

Поменута љута активна супстанца код рена је алил-изо-сулфоцијанид, која настаје разградњом синигрина. Она има снажна антибактеријска својства.

Рен је богат калијумом, калцијумом, магнезијумом и фосфором, као и ароматичним биљним уљима. У 100 грама свежег рена налази се око 80 милиграма витамина Це.

Када се корен изренда и остави на ваздуху, он потамни, а укус му се од љутог мења тако што постаје горак и веома непријатан. Због тога се одмах по рендању рен меша са сирћетом и даље прерађује, па се у том стању најчешће налази индустријски обрађен и продаван на полицама супермаркета.

Уколико је рен по отварању теглице мање љут, а више горак и помало непријатног укуса, то је знак да није поштован правилан ток производње. Такав рен не би требало користити у исхрани.

Када се купује рен у теглици, требало би погледати састав на етикети, пожељно је да је што већи проценат управо рен, а осим њега у састав улазе сирће, уље, вода, скроб и друге супстанце. Постоје и сосови на бази рена и разни миксови, рецимо – сенф са реном, мајонез са реном…

У народној медицини рен је веома лековита биљка. Користи се као природни антибиотик, шири крвне судове, олакшава дисање, загрева тело, стимулише имунитет, добар је за особе које пате од анемије, борац је против паразита, стимулише апетит… Рен има и извесна противупална и афродизијачка својства и препоручује се и особама са хипертензијом.

Ипак, особама које пате од чира на желуцу, бубрежним болесницима, као и деци до четврте године живота није препоручљиво да једу рен нити производе који у великом проценту садрже рен.