Stene sa dna okeana proizvode kiseonik
Da li grudvaste metalne stene u najdubljim, najmračnijim delovima okeana mogu da stvaraju kiseonik u odsustvu sunčeve svetlosti? Neki naučnici misle da mogu, dok drugi osporavaju tvrdnju da noduli proizvode takozvani „tamni kiseonik” u mrklom ponoru morskog dna.
Ovo otkriće, detaljno objavljeno u časopisu Nature Geoscience, dovelo je u pitanje dugotrajne pretpostavke o poreklu života na Zemlji i izazvalo intenzivnu naučnu debatu.
Nalazi su, takođe, bili značajni za rudarske kompanije koje žele da rudare plemenite metale sadržane u ovim polimetalnim stenama. Istraživači kažu da bi čvorići veličine krompira mogli da proizvode dovoljno električne struje da razdvoje morsku vodu na vodonik i kiseonik, što je proces poznat kao elektroliza.
Ovo je dovelo u sumnju davno utvrđenu teoriju evolucije da je život pre oko 2,7 milijardi godina postao moguć tek kada su organizmi počeli da proizvode kiseonik fotosintezom, za koju je potrebna sunčeva svetlost.
„Otkriće kiseonika dubokog mora dovodi u pitanje poreklo života”, navodi Škotska asocijacija za nauku o moru u saopštenju za javnost koje prati objavljivanje istraživanja.
Stene pune mangana, nikla i kobalta
Ekolozi smatraju da prisustvo „tamnog kiseonika” pokazuje koliko se malo zna o životu na ovim ekstremnim dubinama. Oni su, takođe, upozorili da dubokomorsko rudarenje predstavlja neprihvatljiv ekološki rizik.
„Grinpis je dugo vodio kampanju da zaustavi eksploataciju dubokog mora u Pacifiku zbog štete koju bi mogla da nanese delikatnim, dubokomorskim ekosistemima”, piše u saopštenju ove ekološke organizacije.
Ovo neverovatno otkriće „tamnog kiseonika” pronađeno je u zoni Clarion-Clipperton, ogromnom podvodnom regionu Tihog okeana između Meksika i Havaja, za koji se sve više interesuju rudarske kompanije. Rasuti po morskom dnu 4 kilometra ispod površine, polimetalni noduli sadrže mangan, nikl i kobalt, metale koji se koriste u baterijama električnih automobila i drugim tehnologijama sa niskim sadržajem ugljenika.
Skepticizam u naučnim krugovima
Istraživanje koje je dovelo do otkrića „tamnog kiseonika” delimično je finansirano od strane kanadskog preduzeća za dubinsko rudarstvo, The Metals Company, koja je želela da proceni ekološki uticaj takvog istraživanja.
Oni su oštro kritikovali studiju morskog ekologa Endrjua Svitmana i njegovog tima, da eksploatacija polimetalnih nodula bogatih retkim metalima koji su ključni za modernu tehnologiju, može da ugrozi izvore kiseonika i biodiverzitet na morskom dnu, prenosi AFP.
Majkl Klark, menadžer za životnu sredinu u kompaniji The Metals Company, za AFP je rekao da je studija „opterećena metodološkim nedostacima”, a da se nalazi „logičnije mogu pripisati lošoj naučnoj tehnici nego nikada ranije primećenom fenomenu”.
Svitmanova otkrića su se pokazala eksplozivnim, a mnogi u naučnoj zajednici izrazili su rezerve ili odbacili zaključke. Od jula, pet akademskih istraživačkih radova koji pobijaju Svitmanove nalaze predato je na pregled i objavljivanje.
„Nije izneo jasan dokaz za svoja zapažanja i hipotezu”, rekao je Matijas Hekel, biogeohemičar iz GEOMAR Helmholc centra za istraživanje okeana u Kilu, Nemačka:
„Mnoga pitanja ostaju otvorena nakon objavljivanja studije. Naučna zajednica treba da sprovede slične eksperimente i da to ili dokaže ili opovrgne”.
Olivije Rusel, istraživač geohemije u Ifremeru, francuskom nacionalnom institutu za nauku i tehnologiju okeana, smatra da „apsolutno nema konsenzusa o ovim rezultatima”.
„Uzorkovanje dubokog mora je uvek izazov”, rekao je on za AFP, dodajući da je moguće da je detektovani kiseonik „zarobljeni vazdušni mehurići“ u mernim instrumentima.
Bio je, takođe, skeptičan u vezi sa dubokomorskim grmenjem, starim nekoliko desetina miliona godina, koji i dalje proizvode dovoljno električne struje, kada znamo da se „baterije brzo isprazne”.
„Kako je moguće održati kapacitet za generisanje električne struje u nodulu koji se sam po sebi izuzetno sporo formira?”, upitao je.
