Mitsko lutanje po krivinama
Da li je uopšte moguć svet sa ove strane margine? Svet ispod radara zvaničnih globalnih sistema kontrole, od kojih se, izgleda, ništa više ne može sakriti, kaže Zdravko Joksimović
„Čija je ovo uniforma”, „Svako ima svoj okean”, „Da sam znao sve bih isto uradio”... Ovo su samo neki od uobičajeno lucidnih naslova kojima je Zdravko Joksimović nazvao najnoviju seriju radova posvećenu umetniku Bori Iljovskom (1942–2013). I Bora Iljovski i Zdravko Joksimović laureati su „Politikine” nagrade. Izložba u Muzeju Cepter jednostavno je nazvana „Omaž Bori Iljovskom”. Zdravko Joksimović je vajar, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, autor je spomenika Zoranu Đinđiću, Isidori Sekulić, Karlu Maldenu, Đurđu Brankoviću. Ova izložba je njegova 50. samostalna.
Otkud potreba da celu seriju radova posvetite umetniku Bori Iljovskom?
Odgovor je jednostavan. Borin opus me je oduvek privlačio. Njegova doslednost u istraživanju osnovnih likovnih izražajnih sredstava je rezultirala jednom nesvakidašnjom, autentičnom estetikom. Tim svojevrsnim, apstraktnim jezikom može se iskazati sav uobičajeni semantički repertoar kao i sa bilo kojim drugim razvijenim jezičkim sistemom. U njemu uporedo i usklađeno funkcionišu ornamentalni i dekorativni svetovi pretočeni u pismo nulte likovne kategorije. U poznim prepoznatljivim velikim platnima Bora vas vešto uvlači u svojevrsne lavirinte, iz kojih, ako strpljivo pratite putokaze, nema izlaza, osim beskrajnog kruženja koje vas iz jednog vrtloga vodi do drugog. Bora će vam uvek ostaviti neki put ali ne da biste našli izlaz, jer nije u tome stvar, već da biste ostali u igri sve dok ne shvatite da ste zarobljeni beskrajnom inventivnošću hvatanja krivina. Sve dok ne razumete da ste zapravo osuđeni na „to” kako umetnost u suštini funkcioniše. Ja jednostavno volim to Borino reverzibilno krivuljarenje, „to” pomalo mitsko lutanje koje od nas zahteva posebnu vrstu odvažnosti i veštine. Naposletku, da li ima lepše metafore o životu od Borinih slika. Sve ono čega ima u izlogu vaših života naći ćete i u radnji Borinih slika. A ta spoznaja počiva samo na liniji, boji, ritmu i kompoziciji.
„Preveli” ste Borinu liniju, ornamentiku u vaš prepoznatljiv rukopis objekata i crteža na različitim materijalima. Da li ste više bili vi u Bori ili Bora u vama? Preciznije, kako ste razmišljali? Da li ste uzimali konkretne predloške ili je samo reč o podsticaju?
Zapravo reč je o afinitetu koji u Borinom slikarstvu prepoznaje „tu” posebnu vrstu istrajnosti koja likovni jezik svodi samo na nekoliko već pomenutih elemenata. To svođenje, odnosno ograničavanje na osnovna izražajna likovna sredstva primorava vas na neviđena lukavstva. Bora je to znao i tako se vladao. Otuda je njegova estetika prožeta vanserijskom inventivnošću.
Ako mogu tako da kažem, mene ceo svet privlači podjednako. Oduvek sam zastupao stav, kada je umetnost i njeno nasleđe u pitanju, da ceo svet pripada nama. Sve što je do sada urađeno i postoji kao umetnički artefakt može nam, na izvestan način, biti od koristi ako odgovara našem afinitetu. Pogotovo danas je lako krstariti svetom umetnosti. Nikad nam umetničko nasleđe nije bilo dostupnije. Treba nahraniti naš kreativni duh obnovljivim izvorima kreativne energije. Svakog dana možete otkriti nekog dobrog umetnika za kojeg nikada niste čuli i od kojeg možete nešto da naučite i ponešto da pozajmite. Kao što onomad reče Pikaso, dobri umetnici kradu dok drugi kopiraju. Dodao bih da dobri umetnici imaju strogo kontrolisan filter sa kojim sav taj pozajmljeni materijal vešto prilagođavaju svojoj estetici. Vremenom počinjem da sumnjam da li je kreativni duh moguće prenositi na tradicionalan način i da li se u današnjem svetu može bilo šta sačuvati. Čini mi se da slobodan, kreativni duh nikad nije bio na većim iskušenjima. Da li je uopšte moguć svet sa ove strane margine? Svet ispod radara zvaničnih globalnih sistema kontrole od kojih se, izgleda, ništa više ne može sakriti.
Svaki od ovih radova zakrivljenih linija podseća na znake arapskog pisma. U jednom od naših razgovora rekli ste da vas posebno zanima i opčinjava umetnost Istoka. Zašto?
Umetnost Srednjeg i Dalekog istoka je s početka 20. veka izvršila ogroman uticaj na evropsku umetnost. Otada se upliv istočnjačke estetike u opusima „zapadnih” umetnika smatra normalnim poput bilo kog drugog referentnog obrasca. Odavno je već svetska umetnička trpeza svojevrstan švedski sto sa kojeg svako uzima ono što mu odgovara. Nisam ni ja ostao imun na tu ponudu. Bio sam u Japanu i Kini i bar malo odškrinuo vrata tom duhu. I sam sam sklon intuitivnom pre nego logičnom i diskurzivnom. Pogotovo mi je redosled važan, koji prednost daje praktičnom radu i uosećavanja pa tek potom racionalizaciji samog procesa. Na nekim od radova na izložbi može se prepoznati uticaj kaligrafije, ali naravno samo kao daleki eho koji reafirmiše vrednosti kao što su dinamika, disciplina, higijena i harmonija.
Kolorit je takođe izazovan. Da li je inspirisan bojama Istoka, bojama na Borinim radovima ili je plod isključivo vašeg razmišljanja?
Kolorit je, kao i sve drugo što spada u korpus izražajnih sredstava, stvar raspoloženja, inventivnosti i inspiracije. U mom slučaju postoje i drugi razlozi za određena koloristička rešenja. Oni se nalaze u mom konstantnom eksperimentisanju sa novim, različitim materijalima. Svaki od tih materijala, sa svojom strukturom i obojenošću je, zapravo, nova drugačije podslikana podloga i sa tom uslovljenošću morate računati. To „ograničenje” je svojevrstan izazov. Usaglašavanje sa različitim podlogama je dovelo i do različitih kolorističkih rešenja. Ne vidim ništa loše u tom međusobnom prilagođavanju. Naprotiv.
Neki crteži su rađeni ručno, neki laserom. Šta je tu bio poseban izazov?
