Avantura u pustinji Atakama

Pustinja Atakama u Čileu, visoko u Andima – stotinama kilometara unaokolo samo pesak, stene, vetar koji nemilosrdno udara i zasipa prašinom, užareni dan i ledena noć, nigde putokaza, drveta, zaklona, vode... I usred te pustoši četiri mladića i dve devojke iz Beograda, u najdužoj, najtežoj i najekstremnijoj trci koja postoji. Oni su članovi ekipe BURT (Belgrade Urban Running Team), koja je krajem novembra prošle godine savladala najsuvlju, možda i najsuroviju pustinju na planeti, prešavši rutu (opravdano) nazvanu Put na kraju sveta u maratonu na najjužnijoj tački Latinske Amerike, oko 3.400 metara iznad mora.

Ova najveća štafetna trka na svetu, The Speed Project (TSP), vrhunski ispit fizičkog napora, duhovne spremnosti, brzine, izdržljivosti, ali i drugarstva među sportistima, prvi put je, povodom desetogodišnjeg jubileja, organizovana u Čileu. Dotle je održavana u SAD, tradicionalno kretala od pristaništa u Santa Moniki, penjala se kroz Holivud i dolinu Antilopa, ivicom pustinje Mohave, pored Doline smrti, i završavala kod znaka dobrodošlice u Las Vegasu. Mesto je lane promenjeno, ali je izazov ostao isti: timovi od po šest trkača imali su zadatak da savladaju 548 km kroz surove pustinjske predele (svaki je prelazio oko 80 km tokom dva dana), bez pravila, posmatrača, pauza, putokaza i unapred određenih staza (učesnici sami određuju putanju, unajmljuju kombije za kampere i obezbeđuju sopstvenu ekipu za podršku).

Tim BURT je deo pokreta Bridge the Gap pokreta i Adidas Runner, a njihovu fantastičnu, neponovljivu avanturu, višemesečne pripreme za trku, putovanje do Čilea i, najzad, veličanstvenu pobedu u oštroj međunarodnoj konkurenciji kamerom je zabeležio Galeb Nikačević Haši-Jare, koji o svemu ovome govori ekskluzivno za „Politiku”. Pripreme su počele u aprilu, snimanje u avgustu 2023. godine, a sve je završeno u decembru. Dokumentarni film Trka na kraju sveta (produkcija Agelast) premijerno je prikazan u Domu omladine Beograda na 71. Martovskom festivalu.

Poznata po podkastima, „Agelast produkcija”, koju vodite sa suprugom Sandrom, odskora je pokrenula i dve dokumentarne serije („Tamo daleko” i „Nova balkanska kuhinja”). Zašto ste se ovoga puta opredelili za celovečernji dokumentarac?

Nismo se mi za to odlučili, to jest nismo nikada ni govorili o tome, niti mislili na te stvari. Jedna od lepota rada izvan programske košuljice ili propozicija za festivale je upravo u tome da priča traje koliko traje. U ovom slučaju, za to nam je bilo potrebno sat i trideset i pet minuta. Najveći problem je bio naći jasnu narativnu liniju i odbaciti višak materijala, ali kad je to urađeno, sve ostalo je leglo samo.

Kada ste i kako upoznali članove ekipe BURT i rešili da ih pratite u velikoj avanturi, od koje je nastao film?

Ekipu sam upoznao odavno, kad su tek počinjali, čak sam i trčao s njima na njihovim prvim treninzima. S jednim od kapitena, Milkom Babićem, radio sam nekoliko godina u zajedničkoj redakciji, tako da je poznanstvo s njima višegodišnje. Takođe sam bio tu kada su snimana prva dva dokumentarna projekta o timu BURT, a u oba je, koliko se sećam, montažer bio Miloš Korać, koji je montirao i Trku na kraju sveta.

Na početku filma ste učesnike trke predstavili kroz njihove lične ispovesti i razgovor sa ostalim članovima tima; gledaoci su imali prilike da ih, kako je poduhvat odmicao, i sami bolje upoznaju; kakvi su utisci nakon završetka trke, snimanja i vašeg višemesečnog druženja?

Ne bih izdvajao nikoga posebno iz tima, jer njihova snaga je upravo u zajedništvu. To je negde i poruka filma. Oni nisu bili najbrža i najspremnija ekipa tamo, ni blizu. Nisu bili ni ekipa s najviše resursa niti najviše mogućnosti da se pripreme za teren, ali jesu bili najbolje organizovana ekipa u kojoj se svaki član odnosio prema tom poduhvatu kao da ništa drugo na ovome svetu ne postoji. A to je veoma snažno, motivišuće i nadahnjujuće osećanje. Kada ste s njima često pomislite da i vi možete da postignete puno toga. To je vrsta podrške i samopouzdanja koje se zaista retko sreće. Ubeđen sam da je to i razlog zbog kojeg su pobedili. Svako od njih ima određen spoj osobina zbog kojeg su doprineli celokupnom uspehu, ali samo u zajedničkom naporu su to, zapravo, uspeli.

Da li ste, sticajem okolnosti, kao reditelj nešto menjali u odnosu na početnu ideju?

Menjali smo sve, jer šanse za ovakav ishod – pobedu i rekord (savladali su pustinju za manje od 35 sati) – praktično nisu postojale, što taj uspeh čini još većim. Nismo imali čuvene sportiste, nismo imali poznatu trku, nismo imali dramski zaplet u vidu sukoba s nekakvim neprijateljem ili rivalom, a što se krajolika tiče, na to se čovek brzo navikne i onda postane samo deo scenografije, ali ne može biti nosilac priče. U startu smo postavili pitanje zbog čega bi ovo neko gledao i šta je to čime bismo vezali gledaoca za priču. Kako je poduhvat odmicao i završio se neočekivanom pobedom, morali smo da odustanemo od prvobitne zamisli, tako da ogroman deo snimljenog materijala nije uopšte ušao u finalnu verziju.

Bilo je i nepredviđenih prepreka, neke ste pomenuli u filmu, recimo kad je deo tima zakasnio na let ili kad se najbrži trkač razboleo veče pred trku, pa ga je zamenio fizioterapeut, srećom u dobroj kondiciji?

Najveći problem je, iskreno, bilo finansiranje, i nada da se ništa nepredviđeno neće desiti na putovanju do Čilea. Na primer, da nam se razboleo bilo koji član ekipe pre leta, verovatno ne bismo imali para za novu kartu, jer su užasno skupe, do te mere se štedelo i stalno gledalo u prolazno vreme. Ali za svaki uspeh je neophodno imati i malo sreće, i mi smo je imali. S druge strane, u toku druge noći trke, negde oko ponoći, na nadmorskoj visini preko 3.000 m dobio sam groznicu, a potom i veoma visoku temperaturu zbog koje sam morao da se izolujem u kombi za povređene i bolesne članove ekipe. Tada je Sandra preuzela moj, rediteljski deo posla i vodila ekipu kroz noć i najteži uspon sve do jutra.

Jedan od trkača je svoje učešće u trci posvetio  nedavno preminuloj majci, ali je zbog bolesti morao da odustane, pa je ime mame Olge umesto na njegovim patikama bilo ispisano na patikama „zamene”...

Marko Vozab je najbrži član ekipe, na njega se ozbiljno računalo kao na faktor iznenađenja kada je konkurencija u pitanju. Njegova vremena su zaista elitna, baš kao i njegova karijera. Ali, eto, okolnosti su bile takve da nije mogao da učestvuje, zbog toga je samo delić Markove priče ušao u film, ali je imao jasnu dramsku motivaciju da bude tu. Priče poput njegove smo snimili za svakoga od učesnika, ali smo, teška srca, na kraju morali da ih izostavimo, da bi cela priča prodisala i dobila na dinamici. Doneli smo dobru odluku, ali nam je ipak bilo žao.

Koliko je timova bilo u konkurenciji, da li je neki odustao? Da li je ekipa iz Beograda bila spremnija, iskusnija, složnija, bolje motivisana...?  

Ukupno je u trci učestvovalo 16 timova (od više od 100 prijavljenih) iz celog sveta, od Francuske, Nemačke i SAD, pa do lokalne čileanske ekipe koja je osvojila drugo mesto. Nekoliko ekipa je odustalo jer su uslovi bili za njih previše surovi. Svi članovi BURT-a su prilično iskusni, prošli su nizove maratona i polumaratona i raznih kroseva. I ostatak ekipe, kao i dobar deo njihove podrške, takođe su učestvovali kao trkači u ranijim verzijama TSP trke (od Los Anđelesa do Vegasa). Ceo tim je brojao 20 ljudi, 15 članova BURT-a i nas nekoliko u produkcijskoj ekipi na terenu.

Šta je moglo najviše da ugrozi trkače, a šta je to što ih je držalo na okupu i podsticalo da istraju? Jedna od članica tima nam je, nakon projekcije, rekla da joj je u tih 35 sati trke najteže bilo to što, praktično, nije spavala, kao i ogromne temperaturne razlike, preko 30 stepeni, u toku dana i noći.

Za desetogodišnjicu održavanja ove trke organizatori TSP želeli su nešto što će biti posebno iskustvo za sve učesnike, najekstremnije do sada. Rekli su da svi koji uspešno završile trku u pustinji Atakama imaju doživotno otvoren poziv za učestvovanje u njihovim projektima. Što se opasnosti tiče, ono na šta nismo računali je snažan vetar, koji, dodatno, na tim visoravnima u pustinji diže strašnu prašinu, što smeta normalnom disanju. Pored toga, za same takmičare kamioni su bili veliki problem: Atakama je pustinja bogata rudama, od cinka, litijuma, soli... i putevi su prepuni ogromnih teretnih kamiona koji ih prevoze, kreću se veoma brzo, a teško usporavaju i koče ukoliko se desi nešto nepredviđeno. To je bio jedan od većih rizika. Naravno, i disanje na velikim nadmorskim visinama i UV zračenje.

A koji bi bili najjači utisci sa snimanja filma?

Činjenica da smo uopšte to uspeli da uradimo. Dok je sve još bilo na nivou priče i dogovaranja, delovalo je toliko monstruozno veliko i daleko da je bilo potpuno nerealno da će se zaista i desiti. Samo još jedan od mnogih megalomanskih razgovora uz kafu koji se nikada ne ostvare. Zato je lepo osećanje kad se posle svega osvrnete i udahnete duboko – čoveče, uradili smo ovo! Taj utisak je, možda, sveukupno najsnažniji pored činjenice da ovakva iskustva zaista stvaraju duboke međuljudske odnose sa onima s kojima ste ih proživeli. I ta veza je jača od individualnih interesovanja.

ANTRFILE

Protagonisti, snimatelji i podrška

Učesnici u Trci na kraju sveta bili su Aleksa Jovanović, Milko Babić, Stefana Cerovina, Marko Tomić, Biljana Cvijanović i Nemanja Maksić. Marko Vozab, koji je trebalo da trči, ali nije mogao zbog bolesti, na kraju se priključio timu podrške, gde su bili Nemanja i Milan Bibić, Danilo Fabris, Miloš Kapisoda, Igor Folić, Aleksandar Stojanović, Miloš Salaški i Marek Ogien. Filmsku ekipu su činili Galeb Nikačević Haši-Jare, Sandra Planojević, Nenad Veljović, Nikola Radojičić i Marko Ignjatović.