O jednom neoduženom dugu
Još nijedna škola ili biblioteka do danas nisu ponele ime ove književnice, niti je osvanula spomen-ploča, recimo, na porodičnoj kući u Jovanovoj 26
Pre deset godina, 9. aprila 2014, napustila nas je Svetlana Velmar-Janković, jedna od najcenjenijih i istovremeno najčitanijih srpskih književnica, tek treća žena akademik, s mnoštvom nagrađenih dela, kao i prevodima na strane jezike.
Rođena na Vračaru, a odrasla na Dorćolu, svojim opusom možda se i najviše u istoriji srpske književnosti odužila svom rodnom gradu, Beogradu, a da joj to njen rodni grad do danas niti je priznao, niti joj dovoljno (odnosno, nimalo) uzdarjem vratio. U početak njenog vinuća u srpsku književnost (nakon vrlo strogog i dugogodišnjeg prethodnog književnog samousavršavanja) smatra se njen „venac pripovedaka” Dorćol: nazivi ulica (1981), ovenčan Andrićevom nagradom, knjiga u kojoj je Svetlana Velmar-Janković na jedinstven način, iz originalnog ugla, a kroz ukrštaj prostora i vremena, kroz stare dorćolske ulice (koje nose imena istorijskih ličnosti Prvog i Drugog ustanka), progovorila cizeliranom rečenicom o novijoj srpskoj istoriji i početku stvaranja moderne srpske države. Deset godina nakon pojave Dorćola sledi spomenuti roman-prekretnica u njenoj karijeri, Lagum, a potom nastaje izuzetno plodonosan niz žanrovski različitih dela: od remek-dela, romana Bezdno (nagrađenog Ninovom nagradom), drame Knez Mihailo, preko Knjige za Marka (za decu), poeme Svetilnik, do važnog romana s početka 21. veka Nigdina, te sjajne autobiografske proze Prozraci 1, 2 i, naročito, monumentalnog dela o Beogradu, Kapija Balkana (2011). Autobiografska proza Prozraci 2 ostala je nedovršena i samo možemo žaliti što u literarizovanom obliku nismo dočekali da ovaj zamišljeni opus o sopstvenom životu u posleratnom vremenu Svetlana Velmar-Janković dovrši kako je zamislila.
Javivši se kao talentovana književnica veoma rano, već 1956. godine, sa 23 godine, svojim prvim romanom Ožiljak, koji je predstavljao „avangardni iskorak”, naročito u književnosti koju pišu žene (zajedno s tada takođe veoma zapaženim romanom Izlet u nebo takođe mlade Grozdane Olujić), po svedočenju Borislava Mihailovića Mihiza, nije dobio prestižnu Ninovu nagradu jer je, po njemu, književnica bila „suviše mlada” pa bi je to omelo u daljem književnom napredovanju. Svetlana Velmar-Janković je zaista nakon toga napravila jednu veliku stvaralačku pauzu, od skoro četvrt veka, da bi se pojavila kao istinski zreo i izgrađen, odmah klasičan pisac.
Iskonski patriotizam
Kada se sada sagledava opus ove književnice, upravo njen rani roman Ožiljak predstavlja začetak njene životne, ali i velike teme srpske književnosti, a to je, sem traumatičnog doživljaja Drugog svetskog rata (kao šestogodišnjakinja je preživela nemačko šestoaprilsko bombardovanje Beograda, odnosno rat kao traumatičan doživljaj uopšte, kao i poratna ideološka stradanja), pre svega, tematika propasti građanske klase, i to onih viših slojeva, kojima je Svetlana Velmar-Janković i po majčinoj liniji (deda Velislav Vulović jedno vreme gradonačelnik Beograda, nastanjen u kući u Jovanovoj 26 na Dorćolu), i po očevoj (književnik i ministar u Nedićevoj vladi, Vladimir Velmar-Janković) nesumnjivo pripadala. Vrlo je inspirativno, stoga, sagledavanje procesa razvoja ove teme u njenim ključnim romanima, nastalim nakon ovog prvenca, a to su svakako Lagum i Nigdina, u kojima se slikaju pripadnici iste porodice u dve generacije (glavna junakinja Milica Pavlović u Lagumu i njena deca, sin i ćerka, već sredovečni ljudi, u Nigdini).
Dok se u Lagumu kroz sudbinu Milice Pavlović naknadno (nakon četrdeset godina) proživljavaju dani okupacije i naročito surov period za građansku klasu nastao nakon oslobođenja, a gde tematski dominira u stvari priča o svakovrsnoj ljudskoj izdaji (imajući i jednog „skrivenog” glavnog junaka – Savu Šumanovića), roman Nigdina nastaje u poslednjoj i tragičnoj godini 20. veka – 1999, obeleženoj NATO bombardovanjem Beograda i Srbije. Kroz decu Milice Pavlović, u potpuno suprotstavljenim ideološkim okvirima (ćerka u potpunosti priklonjena komunističkoj ideologiji, profesor univerziteta, i sin koji je ekonomski emigrirao u SAD), vaspostavlja se i jedinstvena vertikala srpske istorijske svesti, i to upravo kroz njenu elitu – građansku klasu kojoj junaci pripadaju, a kroz sećanja i na nemačko, i na „savezničko” bombardovanje na Uskrs 1944, upoređeno sa NATO bombardovanjem, sa zapitanošću na kakvim su to vrednostima odnegovani naši intelektualci u poslednjih sto godina, voleći Zapad, koji im na kraju jednog veka ovako uzvraća. U odnosu na Lagum, koji je imao izuzetan prijem i recepciju čak i u inostranstvu, roman Nigdina Svetlane Velmar-Janković, objavljen u 2000, ostao je nekako prećutan, iako je tematski i vrednosno komplementaran Lagumu i predstavlja sumarnu tačku velike književnice, stavljenu na jednu veliku temu srpske književnosti (i istorije), a koju smo nazvali „građanska trilogija Svetlane Velmar-Janković”. Uz sjajnu autobiografsku prozu Prozraci, Svetlana Velmar-Janković na visokoliterarizovan i estetizovan način obnavlja lično sećanje – od detinjstva do 1947. godine, koja se, uz navedena tri romana mogu nazvati i svojevrsnom građanskom sagom Svetlane Velmar-Janković, po obimu i kvalitetu jedinstvenom romanesknom celinom i prinosom savremenoj srpskoj književnosti.
Drugi veliki deo njenog opusa svakako predstavlja istorija Srbije 19. veka, srećno započeta zbirkom pripovedaka Dorćol, zatim nastavljena još nekim pričama iz sličnog diskursa (Vračar), romanom Vostanije, dramom Knez Mihailo, a svakako dovrhunjena romanom Bezdno (1995), tom sjajnom mistifikacijom, u kojoj je knez Mihailo, i po ličnom svedočenju književnice, njena omiljena istorijska ličnost, „progovorio” u „sopstvenom dnevniku”, u kamernoj sprezi s još dvoje glavnih junaka ovog romana (kneginja Julija i dvorski fotograf Anastas Jovanović). Retko poznavanje istorije, traganje za „zrncem istine” po periodici 19. veka, stavilo je pred kraj života Svetlanu Velmar-Janković i pred gotovo nemoguć zadatak – ispisati privlačnu istoriju „privatnog života” njenog primarnog i glavnog junaka u svim delima – rodnog grada Beograda, što je za sedam godina predanog rada i uspela, nazvavši ovo svoje pretposlednje, monumentalno delo Kapija Balkana. Iz svega što je napisala izbija jedan zdravi, iskonski srpski patriotizam, klase koja se rađala, gradila i izgradila sve ono najbolje što i mi danas baštinimo u Beogradu i Srbiji.
Religiozna osećanja
U svojoj, gotovo neprimećenoj poeziji, ali i kroz sekvence svojih romana (naročito u Nigdini), Svetlana Velmar-Janković se približila i jednom svojevrsno molitvenom, svetlosnom religioznom osećanju, sveopšte blagosti i zahvalnosti za sve pruženo i postignuto u životu. I ne samo da je pisala „za sebe”, sopstvena književna dela, već se Svetlana Velmar-Janković višestruko odužila i svojim velikim književnim prethodnicima, od kojih je u različitim fazama istraživanja, puno naučila. To su njeni Savremenici (1968), Ukletnici (1993) i Srodnici (2012), kako se zovu tri njene vrsne knjige eseja, u kojima je temeljnim istraživanjima i kroz visoko estetizovan način iz posebnog ugla osvetlila njoj značajna imena i pojave naše književnosti, vidno obogativši našu književnu istoriju i esejistiku. U poslednjoj autobiografskoj belešci zabeležila je da je „mir našla uz drugog supruga Žarka Rošulja”.
Upravo stoga, na desetogodišnjicu odlaska ove naše velike književnice, suočavamo se s paradoksom, spomenutim na početku teksta – s neverovatnom ravnodušnošću javnog mnjenja prema liku i delu Svetlane Velmar-Janković. Još nijedna škola ili biblioteka do danas nisu ponela ime ove književnice, niti je osvanula spomen-ploča, recimo, na porodičnoj kući u Jovanovoj 26, gde je Svetlana živela tokom okupacije i posle Drugog svetskog rata. Da ne govorimo o njenoj bisti, koja bi svakako obogatila Mali Kalemegdan. Nažalost, komplikacije oko autorskih prava osujetile su dobru ideju Srpskog književnog društva iz Beograda da se osnuje nagrada „Svetlana Velmar-Janković” za najbolju knjigu pripovedaka u jednoj kalendarskoj godini. Treba spomenuti i do sada dobre i realizovane namere: Centar za naratološke studije iz Niša organizovao je 2022. veoma uspešan naučni skup o delu Svetlane Velmar-Janković (ali zbog finansijskih peripetija, zbornik još nije ugledao svetlo dana). Imamo i nedavno prvi odbranjeni doktorat o Svetlani Velmar-Janković, doktorantkinje Jelene Milić iz Niša, što govori da se stvari pokreću i u dobrom smeru. Za života Svetlane Velmar-Janković organizovana su dva naučna skupa: „Savremena srpska proza u Trsteniku” (1999) i u Biblioteci grada Beograda (2012). Naše poslovično kratko pamćenje, evo, matematičkom preciznošću ponavlja se i u slučaju jedne od najcenjenijih i najnagrađivanijih srpskih književnica na prelazu dva veka, Svetlane Velmar-Janković.
