Navike odaju čoveka

Čoveku su date mogućnosti neprestanog napredovanja do, ljudskom oku, nesagledivih duhovnih visina. Dati su mu i darovi koji život olakšavaju i pomažu u napredovanju. Jedan od tih darova jesu navike. Sa njima je put do cilja izvesniji.

Navika je stečeni oblik ponašanja, nastao kontinuiranim činjenjem u istim i sličnim prilikama istih i sličnih radnji, koje se prihvataju kao životna potreba.

Ponavljane radnje postaje oblik ponašanja tek kada se to dobrovoljno prihvati ili nametne kao životna nužnost. A onda se po ponašanju sagledava karakter ličnosti.

Poznati i nepoznati put

Prihvatanjem određenog modela ponašanja čovek sam gradi svoj identitet i pokazuje svoj lik.

U iskonskoj težnji da duhovno uzrasta, najčešće, čovek nastoji da se prikaže boljim i većim nego što jeste. Ali ga odaje ponašanje, temeljno izatkano kroz navike. Moć navike odraz je snage volje. A volja ishodi iz duhovnog bića čoveka.

Mnogi ljudi se prevare: imaju jedno ponašanje za privatni život, a drugo ponašanje za javni život. Navike stečene na jednom polju odaju čoveka i tamo gde on ne želi da se to vidi. Zato je najbolje ponašati se tako kao da si svakog trena na javnoj sceni.

Čovek sam sebe kulturološki oblikuje.

Naš veliki učitelj patrijarh Pavle ističe da su navike jedan poseban dar koji je Bog dao čoveku da bi lakše savladavao teškoće koje pred njim stoje. I u kontekstu zapovesti koju je Bog dao Adamu u raju, datu u smislu da čovek jača svoju volju, objašnjava: „Da je Adam, kad god bi prošao pored onog drveta, kazao sebi – neću jesti, jer je Bog rekao: ne jedi – on bi svoju volju jačao sve dok mu to na um ne bi više padalo.”

Navike su štit čovekove odlučnosti. One nas ohrabruju na putu kojim smo krenuli. Lakše je ići utabanom stazom nego putem koji morate sami da krčite. A od nas, u nekim situacijama, očekuje se da upravo mi utabamo put kojim će ići oni koji će doći posle nas.

Svako biće u borbi za život ima strah, i zato teži predvidivim situacijama. Pritom, čovek je i radoznalo biće; njemu je dato da u svom stvaralačkom životu otkriva tajne ovoga sveta, a on se i u tome oslanja na ono što mu izvesnost pruža na putu kojim ide. Oslanja se na predvidive situacije, na iskustvo i na navike svoje.

Iz iskustva znamo: nepoznati put deluje nam da je duži od poznatog puta iste dužine. Iz straha od nepoznatoga, iz straha šta nas može snaći na tom putu.

I u životinjskom svetu slično je kao i kod ljudi. U nastojanju da opravdaju svoje postupanje po navikama, od ljudi se često čuje izreka: „I slonovi idu utabanom stazom.” I zaista slonovi generacijama koriste utabane staze u potrazi za hranom i vodom. Vola je teško naučiti da uđe u jaram, a kada se navikne, sam vrat svoj u jaram unosi. Isto tako konj na sebe am prima...

Ima situacija kada biva da i mi ljudi radimo nešto što ne želimo. Nemamo drugog izbora. A onda, navikom, taj rad zavolimo. Zavolimo ga pošto se kroz njega iskazujemo; stičemo sredstva za život i zadobijamo odgovarajući društveni status. I takav rad, koji nije po našoj želji, postaje iskaz našeg ličnog identiteta.

Kao i mnogo šta drugo u životu, navike čoveka ili uznose u visine ili vode u pad. A to zavisi od puta za koji se čovek opredeli.

Odgovorni ljudi trude se da steknu navike koje će ih osnažiti na putu dobra, a nemarni ljudi prepuštaju se navikama koje ih odvode u zamke poroka.

Rutina ubija emocije

Čovek nije uvek svestan svojih navika, ali jeste svagda svestan svojih osećanja. (Ne može da ne primeti onoga koga voli!) Postupanje samo po navikama vodi u rutinu, a rutina ubija i emocije i stvaralačku kreativnost. Osećanja, pak, zasnovana su na najtananijim nitima pažnje i na sabranosti uma. Zato navike, kad zagospodare mimo emocija, najpre otuđe čoveka od samog sebe...

Dobre navike se trudom stiču, a nemarnošću i lenjošću gube.

Mnogo je lakše dobre navike steći nego se loših navika odreći. I loše navike trudom se ispravljaju.

A sve je moguće dok čovek sam sobom gospodari.