Drvo nade

Pančićeva omorika, srebrnasto-plavih iglica koje na mrazu dobijaju staklasti sjaj, preživela je ledena doba i opstala kao jedan od najdragocenijih relikata evropske flore. Više od deset miliona godina stara, a naučno otkrivena tek 1875. godine, ona i danas čuva mnoge tajne svog opstanka.

Za profesora Milana Matarugu sa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci Pančićeva omorika nije samo predmet naučnog istraživanja – ona je životna tema. Kroz višedecenijska terenska istraživanja, genetičke analize i rad na njenom očuvanju nastojao je da odgovori na pitanja koja već generacijama zaokupljaju naučnike: zašto je ova vrsta opstala samo na strmim krečnjačkim liticama kanjona Drine, zašto je nema na naizgled pogodnijim staništima i šta joj je omogućilo da preživi sve promene koje su kroz milione godina oblikovale evropski kontinent.

Povodom 150 godina od otkrića Pančićeve omorike, profesor Mataruga objavio je monografiju koja predstavlja najobuhvatniju sintezu dosadašnjih saznanja o ovoj jedinstvenoj vrsti.

– Ova knjiga nije samo naučno delo već i svedočanstvo jednog životnog puta. Ako pomogne da bar jedan mladi čovek zastane pred omorikom i oseti poštovanje koje sam i sam osećao, ispunila je svoju svrhu – kaže profesor Mataruga.

U razgovoru za „Magazin” ne krije divljenje prema drvetu koje, kako ističe, ne zna za administrativne granice. Pančićeva omorika raste duž vijugavog toka Drine, na prostoru zapadne Srbije i istočne Bosne i Hercegovine, kao zajedničko prirodno nasleđe.

– Ona u sebi nosi snagu miliona godina. Njena krošnja nije raskošna kao kod drugih vrsta, niti joj je stanište komforno. Ne osvaja prostor već ga strpljivo čuva. Kao da nas podseća da se i u najtežim uslovima može stajati uspravno – bez gordosti, ali i bez pokoravanja – kaže naš sagovornik.

Posebnu simboliku, dodaje, nosi njena sudbina: biti jedan od najstarijih evropskih četinara, a među poslednjima otkrivena.

– Čuvati omoriku znači čuvati priču o sebi. Ne samo kao vrstu već kao ideju da istrajnost, skromnost i duboka ukorenjenost u sopstveni prostor mogu biti najveća snaga jednog naroda. U vremenu klimatskih promena, degradacije staništa i gubitka biodiverziteta ona stoji kao opomena, ali i kao obećanje – da život ima neverovatnu sposobnost prilagođavanja, ako mu damo šansu.

Za profesora Matarugu Pančićeva omorika je više od naučnog izazova.

– Meni lično ona je simbol nade. Zato ni knjiga „Pančićeva omorika” nije samo naučno delo, već sabiranje čitavog jednog životnog puta. U svakom redu nalazi se deo terena koji sam prošao, kamena na koji sam se oslonio i kanjona u kojem sam čekao da se magla podigne i pokaže mi još jedno stablo ove jedinstvene vrste.

I dalje uspeva da iznenadi

Zanimalo nas je šta jednog naučnika posle više od dvadeset godina istraživanja, kod Pančićeve omorike i danas najviše iznenađuje?

– I posle 150 godina od Pančićevog otkrića imam utisak da o ovoj vrsti znamo začuđujuće malo. Danas jedna od najugroženijih vrsta drveća u Evropi i dalje uspeva da nas iznenadi svojom otpornošću, skromnošću i osetljivošću. Upravo taj paradoks – da vrsta koja je u prirodi svedena na nekoliko malih populacija može biti uspešna u brojnim zasadima, parkovima i arboretumima širom sveta – jeste i još dugo će biti predmetom naučnog interesovanja.

Prvi susret sa omorikom na njenom prirodnom staništu bio je pun divljenja i poštovanje pred gracioznošću, lepotom i snagom stabala na strmim, nepristupačnim liticama.

– Simbolično bi mogli za ovu vrstu reći da njena lepota ne nastaje iz obilja, već iz odricanja. U toj asketskoj eleganciji ima nečeg plemenitog kao da svedoči da snaga ne mora biti bučna, niti raskoš razmetljiva. Visine stabala „do neba” na tako skromnom, gotovo bez zemljišta, staništu ostavljaju bez daha. U tom trenutku pitanje je sustizalo pitanje o prošlosti, istoriji, opstanku, ali i njenoj budućnosti. Osetio sam i izvesnu odgovornost – da kao šumar, istraživač i profesor pokušam da doprinesem njenom boljem razumevanju i očuvanju. I danas mogu reći da je taj prvi susret u velikoj meri odredio moj naučni put i ostao trajni izvor inspiracije i motivacije.

Zašto je Pančićeva omorika toliko posebna u svetu botanike i šumarstva?

– Ona je relikt, endemit i živi svedok vremena smena glacijalnih i interglacijalnih perioda. Iako se smatra jednom od evolutivno najstarijih vrsta četinara u Evropi (više od 10 miliona godina), otkrivena je, priznata i opisana tek 1875. godine među poslednjim drvenastim vrstama starog kontinenta. Njena posebnost ogleda se i u njenoj izuzetno ograničenoj prirodnoj rasprostranjenosti. Na 26 mesta u Republici Srpskoj (BiH) i isto toliko u Srbiji ona se nalazi na svega 240 hektara površine. Danas se ubraja među najugroženije vrste drveća u Evropi jer se javlja u malim i izolovanim populacijama.

Istovremeno, omorika je izuzetno lepa. Njena vitka, elegantna krošnja i srebrnast odsjaj iglica učinili su je cenjenom ukrasnom vrstom koja se danas uzgaja širom sveta.

Prirodna laboratorija

Za šumarstvo i nauku ona predstavlja jedinstvenu prirodnu laboratoriju. Ona je poput knjige koju čitamo decenijama. Proučavajući njenu prošlost, genetičku raznovrsnost, sposobnost preživljavanja i reakcije na klimatske promene, možemo bolje razumeti mehanizme opstanka brojnih drugih vrsta danas i u budućnosti. Upravo zbog toga ona nije samo naš nacionalni simbol prirodne baštine već i vrsta od velikog međunarodnog značaja. Zato nije bez razloga upravo prošle godine odlukom Vlade Republike Srpske proglašena vrstom od posebnog (nacionalnog) značaja.

Šta ste tokom rada na monografiji otkrili, a što ni stručna javnost nije dovoljno poznavala?

– U monografiji su sabrani rezultati čak 970 istraživanja, što predstavlja najveću sintezu znanja o ovoj vrsti na jednom mestu.

Značajno je što smo prvi sistematski obišli i opisali sva prirodna staništa, procenili stanje populacija i ukazali na stepen njihove ugroženosti. Posebna pažnja je posvećena razvoju modela njenog aktivnog očuvanja uključujući uspostavljanje plantaža i drugih mera koje treba da obezbede da genetičko bogatstvo ove jedinstvene vrste bude sačuvano. Prvi put su osnovane tri konzervacione plantaže (Srebrenica, Rogatica i Višegrad) sa 70 linija polusrodnika iz sedam najugroženijih populacija. Uz genetička znanja o ovoj vrsti i njenoj varijabilnosti prikazan je njen značaj kroz više od 180 ukrasnih taksona i formi koji se proizvode širom sveta.

Između opstanka i nestanka

Najvažnija poruka monografije je da Pančićevu omoriku više ne možemo posmatrati samo kao botaničku zanimljivost. Ona je vrsta koja se danas nalazi na prekretnici između opstanka i nestanka u prirodi i zahteva aktivnu zaštitu.

Da li je tačno da su neke populacije ponovo pronađene tamo gde se verovalo da su nestale?

– Da. Posle velikih požara 1946. i 1947. godine za pojedine lokalitete je napisano da tamo omorike više nema, potpuno je uništena u požaru. Skoro sedam decenija kasnije doživeli smo iskrenu radost kada smo na takvim mestima ponovo pronašli stabla omorike. To su trenuci koje istraživač pamti čitav život.

Koliko klimatske promene ugrožavaju ovu vrstu?

– Nažalost, sve više. Naša istraživanja pokazuju da se brojnost i površina prirodnih populacija smanjuju. Posebno zabrinjava činjenica da se omorika postepeno povlači ka višim nadmorskim visinama, što predstavlja jedan od najjasnijih pokazatelja njene reakcije na klimatske promene.

Šta Pančićeva omorika može da nas nauči o otpornosti i opstanku u vremenu velikih promena?

– Pančićeva omorika nas uči da opstanak nije uvek pitanje snage i brojnosti već sposobnosti da se pronađe i sačuva svoje mesto u svetu koji se neprestano menja. Preživela je ledena doba i velike klimatske oscilacije, ali nas istovremeno opominje da ni otpornost nije neograničena.

Njena priča pokazuje da je otpornost dinamičan proces – sposobnost da se preživi, prilagodi i iskoriste povoljni uslovi kada se oni pojave, ali i da postoje granice.

Privilegovani smo onim što imamo, što smo nasledili i što postoji samo kod nas. Zato pred nama stoji obaveza i odgovornost da to sačuvamo, jer to ne može uraditi niko drugi.

Pančićeva omorika je svedok vremena i opomena čoveku da trajanje ne dolazi iz dominacije već iz prilagođavanjaANTRFILE

Od litice do litice

Od otkrića Pančićeve omorike prošlo je 150 godina, ali su tek u poslednjoj deceniji naučnici iz Banjaluke uspeli da obiđu sva njena prirodna staništa.

– Činjenica da smo prvi koji su od Pančićevog otkrića omorike 1875. godine obišli sva njena poznata prirodna staništa, najbolje govori koliko je posao bio zahtevan. Trebalo nam je osam godina.

– Sa posebnim ponosom ističem da smo kolega Đorđije Milanović i ja ušli na svaki lokalitet, prikupili podatke i uzorke i izvršili njihov detaljan opis. Odlazili smo i tamo gde su nam govorili da niko nikada nije ušao. Nismo odustajali ni kada su nas vodiči molili da se ne spuštamo niz strme litice. Reč je o veoma nepristupačnim terenima, u pojedinim slučajevima prolazilo se i kroz minska polja… Svaki susret sa omorikom bio je nagrada za uloženi trud. Lepota predela i svest da stojite pred živim svedokom daleke prošlosti brisali su umor, strah i neizvesnost koji su pratili takva istraživanja – priča prof. Mataruga.

Harvard i omorika

U projekat očuvanja Pančićeve omorike uključili su se i istraživači sa Harvarda.

– Njena vrednost ponekad je brže prepoznata u svetu nego kod nas. Još šezdesetih godina prošlog veka upozoravano je da bi se ovo retko drvo jednog dana lakše moglo naći u inostranstvu nego u njegovom prirodnom zavičaju. Danas sarađujemo sa Arnold Arboretumom Harvard univerziteta, koji ima jednu od najdužih tradicija gajenja Pančićeve omorike na svetu.

Za Univerzitet u Banjaluci ovo je prva zvanična saradnja sa Harvardom. Posebno je značajno što je inicijativa došla sa njihove strane, jer su prepoznali rezultate naših istraživanja i aktivnosti na očuvanju ove vrste.