Iza njih su milioni kilometara

Prolećna subota u Užicu, smena sunca i oblaka, a prostor u srcu grada ispred Narodnog muzeja je krcat moćnim motorima. Tu na platou, pored nemačkog tenka ratnog trofeja, nedavno je poređalo svoje mašine stotinak bajkera – ne samo užičkih nego i pridošlih izdaleka – da označe polazak u novu sezonu moto-skupova i bajkerskih okupljanja širom regiona.

Većinom su tu provereni majstori vožnje dvotočkaša, iza kojih su milioni kilometara. Pređenih zarad hobija, avanture, slobodnog duha... Od krajnjeg severa do juga Evrope, po jugozapadnoj Aziji, pa i afričkom kontinentu.

Ljubav prema motorima i dugim putovanjima na dva točka povezuje te ljude različitih zanimanja. Znaju ih u gradu po snažnim mašinama, viđaju u kožnim jaknama, prepoznatljiv im je stil bajkera (koje ponekad prate i kojekakve predrasude). A ni ne slute da su među njima ozbiljni profesionalci i porodični ljudi: zanatlija vunovlačar, vrhunski automehaničar, majstor za popravku plinskih uređaja, direktori, radnici... Ali kad se okupe s miljenicima dvotočkašima, tada su svi isti – bajkeri. 

Obišli celu Evropu

Pridošle ovde dočekuje Dragoslav Simić Kiško, legenda među motoristima ovog kraja, osnivač moto-kluba „Užice”, neumorni organizator i domaćin ovdašnjih moto-skupova. Znaju ga mnogi bajkeri, prepoznaju i po neobičnim motociklima kojima privlači pažnju. A profesija mu je nesvakidašnja, tradicionalni zanat: vlasnik je vunovlačarske radionice.

– Od 1998. vozim motor, dobar deo života proveo sam na njemu. Vozio na početku „javu” (350 kubika), u to vreme ona je bila pojam. Kupio sam je novu u robnoj kući i pitao se kako ću je spustiti sa sprata, ali su pomogle pokretne stepenice. Ranije sam vozio „rejs” motore, a pošto supruga Vesna i ja sada dosta putujemo, izabrali smo i kupili najbolji putni motor. To je atraktivni „honda gold ving” od 1.800 kubika (ima i grejanje, tempomat, rikverc...). Obišli smo celu Evropu, stigli i na Nordkap, najseverniju tačku Evrope o čemu ste vi u „Politici” pisali. To je bila tura preko Litvanije, Letonije, Estonije, Finske, Švedske, Norveške, za 12 dana prešli smo rekordnih oko 10.500 kilometara. Zajedno s nama putovali su na svojim motorima užički bajkeri Stanko Radulović i momak zvani Caci, kao i Goran iz Višegrada. A moto-klub „Užice” osnovali smo 2010. U bivšoj Jugoslaviji gotovo u svakom gradu imamo prijatelje, nas iz užičkog kluba rado dočekuju i tako širimo prijateljstva. Biće i ove sezone raznovrsnih dešavanja: u Atinu sa četiri motora idemo 22. maja, u septembru možda u Francusku – kazuje Kiško koji je deda, ima tri unuke.

Na pitanje šta je ono što ga i u zrelim godinama veže za ovaj hobi, odgovara:

– Svako kad je mlad ima nešto u čemu želi da se oproba i istakne, da to zavoli ako mu prija. Ja sam voleo motore, zidao sam kuće kako bih zaradio novac za prvi koji sam kupio (otac je dodao što je zafalilo za tu „javu”). Tako je počela ta moja ljubav prema motorima koja se ne gasi. Kažu da oni predstavljaju slobodu, zadovoljstvo, svet na dlanu, ali ja smatram da to ne može rečima da se opiše, treba doživeti.

Na otvaranju sezone ovde je bio i Stanko Radulović, iskusan bajker i poznat automehaničar, vodeći majstor za „fordova” vozila u ovom kraju. – Moja ljubav prema motorima počela je u osnovnoj školi, tada su bili „poni ekspres” i „tomos” koje smo prepravljali. Već od srednje ušlo se u ozbiljniju priču. A onda kreću životne obaveze: egzistencija, porodica, drugi prioriteti. Da bih pre tridesetak godina obnovio tu vezu s motorima i počele su intenzivne vožnje: tražili smo, na primer, razlog (odlazak na ćevape) kako bismo motorom otišli u Sarajevo. Vremenom išlo se sve dalje: bio sam na Nordkapu, vozio u Portugaliju, Italiju, Grčku i druge zemlje. Sada vozim motor „suzuki GSX r 1000”.

Kakav je taj osećaj koji privlači, pitamo Radulovića:

– Ako nemate nameru da sebi iskomplikujete život, ne sedajte na motor i nemojte se družiti s motoristima – šali se Stanko i obrazlaže – Tu se promeni način života, stekne mnogo drugova i prijatelja, svi se poštujemo. A ima ih širom eks Jugoslavije, pa i Italijana, Grka, Austrijanaca, svuda smo dočekani kao najuža rodbina. Imamo sada poziv od bajkera iz Siska da ih posetimo.

Na prvo ovosezonsko okupljanje pred muzejom došla je sa Stankom i njegova supruga Aleksandra, za ovu priliku takođe u kožnoj bajkerskoj odeći. Ona povremeno sa suprugom ide na vožnje, koliko joj obaveze oko dece dozvoljavaju. Kaže da je osećaj u vožnji fenomenalan, pravo uživanje.

A evo užičkog bajkera, i to penzionera, koji sada najviše vozi, rekoše nam ovde. To je stari as Rodoljub Kusturić zvani Roda. Neponovljivi plinaš, znani majstor za gasne uređaje i boce, ugradnju TNG-a u vozila, nekad zaposlen u NIS-u, sada u penziji. Pa kao što je bio posvećen profesiji, tako se i kao penzioner ozbiljno posvetio motorima i putovanjima.

– Prvi motor nabavio sam pre 28 godina, ali posao me je sprečavao da ga više vozim. Sada sam stalno uz motore. U bajkerskom svetu stekao sam prijatelje širom Evrope. S kolegom Zoranom Pavlovićem iz Šapca stigao i u Jermeniju, Gruziju, Azerbejdžan, prvo stajanje od Užica bilo nam je u Istanbulu nakon 1.000 kilometara. Druženje, sloboda, uvek na krilima vetra, to je ono što nas nosi, a u vožnji automobilom ne može da se oseti. Vozim „jamahu fejzer f 600”, taj motor bio je sa mnom i na Dolomitima, u Francuskoj, Španiji... A moto-klub „Užice” je jedinstven, svuda poštovan. 

Iz Trebinja, da podrži prijatelje Užičane s kojima se svake godine druži na moto-skupovima, došao je na otvaranje sezone Milan Muratović Miki, član moto-kluba „TNT”. Po struci fotograf, drži fotografsku radnju u centru Trebinja čime je nastavio očevu profesiju (ta radnja radi od 1962.).

– Bezmalo 40 godina vozim motore, obišao sam čitavu Evropu uzduž i popreko, s klupskim kolegama bio na Nordkapu, u Španiji i drugde. Izuzetna je bila turneja po Maroku 2019. koja je trajala 25 dana, povremeno smo vozili i kroz pustinju, gde ljudi turistički ne idu. Sada imam tri motora, a vozim „hondu CB 1300”. Bajkeri su posebni ljudi, pre svega dobri drugari, veliki humanitarci, ljubavlju prema dvotočkašima spojeni. To je naročita vrsta slobode života i vožnje, strast, sticanje novih prijatelja. Bajkeri su jedino društvo bez interesa, ljudi koji istinski uživaju u svom hobiju. Mi naše odmore planiramo prema destinacijama za vožnje. Ali motor zna da bude i opasna stvar. Mlađi bajkeri sednu za snažne motore i odmah bi da preskoče nekoliko stepenica, a samo ogromni pređeni kilometri daju neku vrstu iskustva da se može na pravi način reagovati u nepredviđenim situacijama – poručuje Muratović.

Poruka mladima

– Okupljanje je ujedno i prilika da skrenemo pažnju bajkerima da ih brzina ne ponese, svoje motore sporije da voze, uživaju u vožnji. Za kratko vreme, nažalost, priličan broj mladih nastradao je u saobraćaju. Mi iskusniji smo tu da upozorimo one koji tek počinju: uvek da pogledaju u retrovizor pre nego što krenu da pretiču, daju migavac na vreme, poštuju propise. Naravno, i mi iskusniji da se toga i dalje pridržavamo. A u našem bajkerskom svetu mlađi motoristi uvažavaju „stare lavove” – napominje Dragoslav Simić Kiško.

Disciplina kao uslov

Stanko Radulović ističe da bi čovek mogao da vozi motor i da se druži s motoristima moraju da postoje i određeni preduslovi:

– Prvo, nema poroka poput kladionice, drogiranja i sličnog. Ovo je zdrava priča, na neki način kao služenje vojske. Mora da postoji disciplina. Svi smo porodični ljudi, ovde ima i deda i očeva, budućih očeva i budućih majki, mi se družimo i pomažemo. Onome ko je spreman da bude takav otvorena su vrata u našem moto-klubu i uopšte u svetu motora.